TERMINATION FOR CONVENIENCE KLAUZULA

Uvodne napomene

U aktuelnom trenutku pravni standardi formirani u pravom sistemu SAD uveliko nalaze svoje mesto u ugovornoj praksi na evropskom kontinentu. Uzroke te pojave treba tražiti ne samo u ekonomskoj dominantnosti američkih kompanija već i u funkcionalnosti matične države. Sa jedne strane, kompanije koje imaju poslovno sedište u SAD i istovremeno multinacionalnu rasprostranjenost sistema, formiraju svoju ugovornu praksu najpre u odnosu na delove svog sistema, pa kasnije i u odnosu na treća lica. Kako su to ekonomski najmoćnije svetske kompanije, one u međusobnim ugovornim odnosima sa trećim licima imaju faktičku mogućnost da bez bilo kakvog otpora nametnu svoje modele ugovora, koji su uglavnom zasnovani na pravu matične države. Pri tome, modeli ugovora retko prolaze proces harmonizacije sa pravom koje na takav ugovor aplicira. Razlog takvom pristupu nije samo u inerciji i uniformnosti unutrašnjeg sistema multinacionalne kompanije već reflektuje i oprez u odnosu na prostiranje javnog poretka SAD. Nijedna velika kompanija ne želi da odredbe ugovora koje njena podružnica u inostranstvu zaključi sa trećim licem, budu pod poljem rizika nesaglasnosti u odnosu na pravo SAD, dok je pitanje usklađenosti sa lokalnim zakonima manje prioritetno. Posledica toga se da se ugovorni instituti nastali u SAD velikom brzinom odomaćuju i u trećim državama, i to najpre kroz ugovornu praksu a zatim i kroz legitimizaciju te prakse od strane sudova.

Jedan od tih instituta je i termination for convenience klauzula, koja je i u praksi sudova Republike Srbije u par navrata prepoznata kao legitimna. Ova klauzula ustanovljava pravo ugovorne strane da svojom voljom, bez navođenja razloga i bilo kakvog povoda, raskine ugovor a da pri tom ne snosi bilo kakve štetne posledice. Međutim, i pored činjenice da klauzula do sada nije prepoznata kao suprotnost javnom poretku, standardi njenog tumačenja i odnos prema drugim ugovornim odredbama svakako predstavljaju neistraženo polje kojim se naša sudska praksa nije bavila, bar ne sa dovoljnim stepenom sistematičnosti. Postoje, naime, situacije kada puko opravdavanje dejstva ove klauzule opštim pojmom slobode ugovaranja, bez detaljnijih analiza njenog uticaja na ugovorni odnos u celini, dovode do negacije nekih drugih principa ugovornog prava. Zbog takvih efekata, smatramo da je potrebno izvršiti detaljniju analizu kako same klauzule, tako i njenih dejstava u odnosu na pravni sistem Republike Srbije.

Razlike ustavnih okvira Republike Srbije i Sjedinjenih Američkih Država u pogledu slobode ugovaranja

Ustav Republike Srbije ne prepoznaje slobodu ugovaranja kao posebno ljudsko pravo, ali se ona svakako može podvesti pod slobodu preduzetništva, koja se jemči članom 83 Ustava. Kako to proizilazi iz samog ustavnog teksta, ova sloboda nije neograničena, već podleže zakonskim ograničenjima. Na zakonodavcu je, dakle, nadležnost da propiše koja su to konkretno ograničenja slobode ugovaranja javni interes, pri čemu je zakonodavac dužan da prilikom ograničavanja slobode ugovaranja poštuje kriterijume proporcionalnosti. Ovo je direktna posledica ratifikovanog međunarodnog ugovora sa ustavnim dejstvom – Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja slobodu preduzetništva i slobodu ugovaranja u pojedinim svojim aspektima podvodi pod polje zaštite člana 8 Konvencije i člana 1 protokola 1 uz Evropsku konvenciju u smislu garancija prava na poštovanje privatnog i porodičnog života, odnosno prava na imovinu.

Slično je i sa Ustavom SAD, s tim što se sloboda ugovaranja podvodi pod garancije XIV amandmana[1]. Vrhovni sud SAD se u mišljenju povodom predmeta Allgeyer v. Louisiana[2] o tome izričito izjasnio.

Ono što čini suštinsku razliku između pojma slobode ugovaranja u pravnom sistemu Republike Srbije u odnosu na pojam kakav postoji u pravu SAD je tradicionalno shvatanje važnosti same slobode ugovaranja i posledično, obim ove slobode. Dok u našem pravnom sistemu nikada nije bilo sporno da sloboda ugovaranja trpi značajna ograničenja koja su uvodili različiti pozitivni zakoni, čija ustavnost sa ovog aspekta nikada nije značajnije dovođena u pitanje[3], dotle se pred američkim sudovima poslednja dva veka vodila značajna borba različitih interesnih grupa upravo na polju slobode ugovaranja. Počev od stava Vrhovnog suda iz presude Holden v. Hardy[4] kojim su uvedene određene restrikcije u pogledu ove slobode, preko čuvene presude Lochner v. New York[5] koja je otvorila put neograničenoj slobodi ugovaranja i ujedno otvorila tzv. Lochner eru koja je trajala pune dve decenije, pa sve do presude Ferguson v. Skrupa[6], koja je zauzela stanovište da XIV amandman ne štiti svaku slobodu ugovaranja, Vrhovni sud SAD se intenzivno bavio ocenama ustavnosti zakonskih propisa koji su nametali ograničenja slobodi ugovaranja.

U našem pravnom nasleđu, nema tragova takvog pristupa od strane najviših sudskih instanci. Ustavnost imperativnih odredaba sistemskih zakona koje ograničavaju slobodu ugovaranja, pre svih Zakona o obligacionim odnosima iz 1978.godine, ne samo da nije dovođena u pitanje, već ni pravna teorija nije imala kritiku tih pravila. Ne manje važno, sudovi su sa većim ili manjim stepenom konzistentnosti kontinuirano primenjivali ove odredbe u praksi i na njima zasnivali presude, tako da se ne može govoriti ni o de facto neprimenjivanju ograničenja, odnosno njihovom izobičavanju. Sa visokim stepenom izvesnosti se može tvrditi da su sva ograničenja slobode ugovaranja koja su propisali sistemski zakoni nesporno ustavna i istovremeno legitimna, čak i u odnosu na predmete u kojima se kao ugovorna strana pojavljuje država i u kojima se može povući paralela sa tzv. Christian doctrine [7].

Iz prethodnog se može zaključiti da se sloboda ugovaranja značajno razlikuje u kontekstu primene prava SAD u odnosu na tumačenje ovog pojma u pravnom sistemu Republike Srbije. Pravo SAD slobodu ugovaranja tretira daleko šire, dok otpor prema ograničenjima koji u tamošnjem pravnom nasleđu nesporno postoji smatra ne samo legitimnim, već i društveno poželjnim. Sa druge strane, može se reći da pravni sistem Republike Srbije slobodu ugovaranja iscrpljuje u zakonskom načelu autonomije volje kod stupanja u obligacione odnose koja je omeđena prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima[8].

Razlike pravnih sistema u pogledu tretmana instituta raskida ugovora

Regulacija pojma raskida ugovora se značajno razlikuje u pravnim sistemima baziranim na common law u odnosu na pravni sistem Republike Srbije. Prof. Jovanović je na stanovištu da se pravni sistem SAD, koji na suštinski identičan način kao i engleski pravni sistem reguliše pitanje raskida, u odnosu na pravni sistem Republike Srbije razlikuje u pet bitnih pitanja[9] koja se tiču:

Razloga za raskid
Sticanja prava na raskid
Načina raskida
Posledica raskida
Dispozitivnosti raskida (izmena pravila objektivnog prava)

pri čemu konstatuje da “Englesko pravo uže shvata pravo na raskid nego srpsko, iako to nije očigledno na prvi pogled. Da bi jedna stana imala pravo na raskid, nužno je da ima opravdan interes”.

Ono što je, međutim, važnije za ocenu konkretne klauzule su zapažanja Jovanovića o izmenama pravila objektivnog prava u vezi sa raskidom: “Englesko pravo dopušta da se ugovorom raskid drugačije uredi, što je često u trgovinskim ugovorima (npr. time može da se prošire ili suze razlozi za raskid, kao i da se uredi drugačiji način raskidanja). To znači da je režim jednostranog raskida ugovora engleskog prava dispozitivan…..Srpsko pravo uređuje raskid imperativnim pravilima (npr. razlog za raskid, sticanje prava, način raskida i posledice) tako da ugovorna izmena nije moguća. Izuzetno, dopuštena je izmena u smislu fiksnog ugovora, kad ugovor prestaje po sili zakona istekom roka za ispunjenje duga, osim kad poverilac po isteku roka saopšti zadocnelom dužniku da ugovor održava na snazi….“[10]

Čini se da je za potrebe naše analize ovo ključna razlika. Ako, naime, sam pravni sistem pod čijim je okriljem ustanovljena TFC klauzula počiva na dispoziciji kad je u pitanju režim raskida ugovora, onda se i svaki od instituta suštinski bazira na dispoziciji, bez bilo kakve korekcije koju, sama po sebi, zahtevaju imperativna pravila.

Ako sa druge strane, naš pravni sistem kroz imperativne norme ima brojna ograničenja slobode uređenja raskida ugovora, onda ugovaranje instituta koji je proizvod čiste i neograničene dispozicije, bez prethodne ocene usaglašenosti tog instituta sa pomenutim ograničenjima, uvodi taj institut ali i ceo ugovor u onu zonu između krajnje teškoće i nemogućnosti povinovanja samom ugovoru, u kojoj se po Fuleru susreću unutrašnja i spoljašnja moralnost prava[11]. Stoga bi i sama klauzula, teorijski posmatrano, predstavljala zakon za stranke koji u ogromnoj većini slučajeva zahteva nemoguće[12] i samim tim bi, takođe u ogromnoj većini slučajeva, bila pogođena sankcijom ništavosti.

Praktična primena klauzule i površnost sudske prakse

Čini se da se u domaćoj praksi može uočiti trend da se prilikom ocene pravne validnosti konkretnih TFC klauzula uglavnom relativizuje njihovo zadiranje u imperativne norme zakona, neretko i u osnovna zakonska načela i da se odgovor o dopuštenosti uglavnom traži pod okriljem načela autonomije volje. Pošto su stranke ugovorile mogućnost da se ugovor raskine voljom jedne od ugovornih strana, to bez obzira na konkretne okolnosti ugovornog odnosa, njihova volja mora biti ispoštovana. Da li je ugovaranje i primena te klauzule dovela do narušavanja jednakosti davanja, da li je posledica zloupotrebe prava jače ugovorne strane i da li je u konkretnom slučaju strana u čiju je korist klauzula ugovorena postupala u skladu sa načelom savesnosti i poštenja, predstavljaju pravna pitanja kojim se naši sudovi po pravilu ne bave, a o odnosu prema kauzi da i ne govorimo[13].

Ova pitanja, međutim, teško da mogu biti ostavljena po strani kada se raspravlja o kompatibilnosti TFC klauzule. Štaviše, čak ni u američkoj praksi[14], nije moguće odbraniti aktiviranje ove klauzule sa pukim pozivanjem na načelo slobode ugovaranja prilikom zaključenja ugovora. Ako je primera radi, aktivacija ove klauzule zasnovana na lošoj veri (bad faith), sa ciljem da se izbegnu ugovorne obaveze[15], ili ako klauzula nije podržana sa tzv. consideration, ili ako kreira tzv. illusory contract,[16] a što je predmet konkretne analize, tamošnji sudovi će sankcionisati takva postupanja.

Naravno, osim generalnog zahteva, različite države imaju i različitu sudsku praksu u pogledu spektra radnji koje će sudovi svrstati pod bad faith. Tako su, čini se, sudovi u primera radi Arizoni daleko restriktivniji od sudova u Nju Džersiju, pošto pod pojmom bad faith smatraju otkazivanje ugovora da bi se izbegla administrativna ili sudska kontrola državne odluke o dodeljivanju ugovora[17]. Isto tako, raskid sa pozivom na TFC klauzulu sa motivom da se postigne bolja cena u poslu sa trećim lice smatra se postupanjem u lošoj veri[18]. Primera radi, u slučaju Greer Properties, Inc. v. LaSalle National Bank, sud je našao da se ne može raskinuti ugovor sa pozivom na ovu klauzulu da bi se trgovalo boljom cenom. [19]

Sa druge strane, čak i kad se posmatraju kriterijumi koji su na nivou EU zakonodavstva postavljeni kod ocene nepoštenih ugovornih odredaba koje pogađa sankcija ništavosti, kako u relacijama između poslovnih i privatnih subjekata[20], tako i u relacijama između samih poslovnih subjekata, jasno se kristališu tri kriterijuma koja sudovi svakako moraju uzeti u obzir prilikom ocene ugovorne odredbe:

Da li je ugovorna odredba individualno pregovarana, tj. da li predstavlja nametnutu volju jedne od ugovornih strana ili ne?
Da li su ugovaranje i posledice primena takve odredbe u skladu sa načelom good faith, koje načelo predstavlja pandan načelu savesnosti i poštenja?
Da li takva ugovorna odredba prouzrokuje značajnu nesrazmeru u pravima i obavezama ugovornih strana?

Imajući u vidu činjenicu da u ogromnoj većini slučajeva, TFC predstavlja ugovornu odredbu koja se nameće i gotovo nikada ne predstavlja stvarnu volju slabije ugovorne strane, da takođe, u ogromnoj većini slučajeva, biva zloupotrebljena kako bi se zaobišli imperativni propisi koji regulišu raskid ugovora i konačno, da u značajnom broju slučajeva potpuno narušava jednakost davanja, to se ona iz ugla evropske regulative veoma lako može okvalifikovati kao nepoštena. Postoje, naravno, situacije u kojima ovi, inače kumulativno postavljeni, uslovi neće biti ispunjeni, ali takva ocena svakako ne može biti ni polazna pretpostavka a kamoli imati rang pravne fikcije koju kreira potpis na ugovoru, već mora proizaći iz konkretne analize okolnosti svakog pojedinačnog slučaja.

Na žalost, odnos domaće sudske prakse prema ovim pitanjima ne postoji. Argumentacija za to je uglavnom prilično banalna i svodi se na floskulu da je dozvoljeno ugovoriti TFC klauzulu, sa isključenjem prva na naknadu štete, jer jednostrani raskid ugovora nije zabranjen sam po sebi. U predmetu u kome je traženo da sud utvrdi ništavost TFC klauzule u ugovoru zaključenom na određeno vreme, pri čemu se njenom primenom narušava ugovorni balans, ali i jednakost davanja, Apelacioni sud u Beogradu[21] je stao na stanovište da pošto predmetni ugovor (nije u pitanju smisaona greška) „ nije u očiglednoj suprotnosti sa određenim društvenim normama i načelima obligacionog prava“[22], a potpisan je od ugovornih strana, to on predstavlja saglasnu izjavu volje, a bez uticaja je ukazivanje da je takva ugovorna odredba nametnuta.

Ono što pomenutu odluku čini posebno interesantnom je činjenica da je ovakav stav zauzet u situaciji gde je jedna ugovorna strana gotovo u potpunosti izvršila svoje ugovorne obaveze, ali gde plaćanje za te prestacije još uvek nije dospelo, s obzirom da je isto dogovoreno u procentualnom iznosu u odnosu na buduće prihode druge strane. Radi bližeg pojašnjenja, ukoliko bismo ovaj stav sudske prakse primenili kod npr. ugovora o koncesiji, to bi značilo da je u Republici Srbiji dozvoljeno ugovoriti jednostrani raskid po volji sa trenutnim dejstvom, bez prava na naknadu štete i primenom ovog instituta raskinuti ugovor o koncesiji baš u trenutku kada koncesionar izvrši sva ulaganja i izgradi auto-put i na taj način lišiti koncesionara mogućnosti da kroz procenat od putarine ne samo ostvari dobit već i pokrije troškove svog ulaganja. Sličnu praksu nije moguće naći ni u odlukama sudova SAD, ali ni kod evropskih sudova.

Ne ulazeći u spekulacije da li je ovakav stav posledica preterane opterećenosti sudova, bazične neodgovornosti prema javnom poretku ili nečeg trećeg, činjenica je da je njim otvoren put za ozbiljne i teške zloupotrebe prava u procesu samog pregovaranja, ali i za potpunu marginalizaciju instituta jednake vrednosti davanja i načela savesnosti i poštenja, te svih drugim imperativnih zakonskih normi koje predstavljaju otelotvorenje tih načela.

Istovremeno, ne treba zaboraviti da je isti taj Apelacioni sud u Beogradu na stanovištu da ugovaranje mogućnosti raskida ugovora usled docnje koja se ne može smatrati znatnom povredom ugovora, pogađa sankcija ništavosti[23].

Na osnovu ovoga, čini se da je praksa Apelacionog suda u Beogradu konzistentna makar u jednom – da ko može više, ne može manje, bar kad je u pitanju ugovaranje uslova za jednostrani raskid ugovora.

Standardi neočiglednih devijacija

Kao što se iz prethodnih razmatranja da zaključiti, osnovni postulat naših sudova je da ono što nije očigledno ne zaslužuje detaljniju analizu. Koliko god da pojam očiglednosti doslovno potpada pod krajnje subjektivnu kategoriju, koja po svojoj prirodi zavisi isključivo od izvežbanosti oka posmatrača, za potrebe ove analize možemo pretpostaviti da razumemo šta je to “očigledno”. U tom smislu, u daljim razmatranjima, pozabavićemo se onim devijacijama koje, posmatrano u odnosu na prirodu ugovornog odnosa, ponašanje ugovornih strana i imperativne zakonske norme, nisu očigledne baš svakom pravniku.

Pretpostavimo da ugovorena TFC klauzula ovlašćuje veliku kompaniju da poslovnom partneru koji je slabije tržišne snage raskine ugovor zaključen na određeno vreme u bilo kom trenutku, bez mogućnosti poslovnog partnera da tom prilikom zahteva naknadu štete. Ostavimo tom prilikom po strani ocenu pravne validnosti odricanja od prava na naknadu štete, koja mogućnost je sama po sebi isključena imperativnom zakonskom odredbom člana 163 ZOO[24], koliko god da je to našim sudovima “neočigledno”. Umesto toga, fokusirajmo se na moguće situacije u kojima bi aktiviranje odnosno ugovaranje TFC klauzule bilo zakonom zabranjeno. U nedostatku kriterijuma definisanih od strane sudske prakse, uzećemo slobodu da sami odredimo kriterijume koji bi tom prilikom morali biti primenjeni.

Na prvom mestu, sud bi prilikom ocene TFC klauzule najpre morao da ispita uticaj ove klauzule na kauzu samog ugovora. Suštinu kauze objasnio je prof. Antić[25], po kome će kauza u građanskom pravu uvek zavisiti od autonomije volje i savesnosti i poštenja. Autonomija volje, samim tim i namera ugovarača, uvek mora biti uzeta u obzir prilikom razmatranja kauze. U skladu sa načelom savesnosti i poštenja i načelom ekvivalencije prestacija, ona je uvek objektivnog karaktera, odslikava međuzavisnost obaveza i sastoji se u protivprestaciji druge strane, odnosno u pravnoj simetriji prestacija ugovarača. Poremećaj te simetrije izvan razumne mere poništava kauzu a tim i sam ugovor.

U vezi sa prethodnim, TFC klauzula bi uvek morala biti smatrana protivpravnom u ugovorima koji svoju suštinu ostvaruju u dugoročnom poslovnom odnosu. Ukoliko je jedna strana u početku trajanja ugovora izvršila ključne prestacije, za razliku od druge ugovorne strane, bilo kakav raskid pre isteka ugovorenog roka narušava simetriju prestacija i dovodi do protivpravnog bogaćenja strane u čiju su korist prestacije izvršene. Tako bi, na primer, u već pomenutom ugovoru o koncesiji, TFC klauzula bila ništava jer je suprotna kauzi, kao što bi to bio slučaj u dugoročnom ugovoru o zakupu gde je zakupac izvršio značajna ulaganja u nepokretnost, ili ugovoru o zastupanju gde zastupnik stiče pravo na naknadu u odnosu na uspeh u poslu. Sa druge strane, TFC klauzula ne bi bila per se ništava u ugovorima gde su prestacije uzastopne i ekvivalentne i gde ne postoji element aleatornosti, naravno pod uslovom da nije nametnuta i da suprotno načelu savesnosti i poštenja ne narušava ekvivalenciju prestacija.

Što se tiče ugovora pod uslovom, posebno je interesantan odnos ove klauzule i imperativne norme člana 74 ZOO, koji propisuje da će se uslov smatrati ostvarenim ukoliko njegovo nastupanje suprotno načelu savesnosti i poštenja spreči strana na čiji je teret ugovoren. Zamislimo situaciju u kojoj advokat zastupa klijenta za procentualni iznos naknade štete na koji stiče pravo u trenutku pravosnažnosti presude u korist klijenta. Ovde TFC klauzula i nije potrebna kao posebno ugovorena, pošto se radi o specifičnom pravnom odnosu, koji je moguće relativno lako raskinuti, ali rasprave radi, pretpostavimo da je ugovorena. Postavlja se pitanje šta se dešava ukoliko klijent raskine ugovor o zastupanju advokatu mesec dana pre nastupanja pravosnažnosti, gde je advokat izvršio sve svoje prestacije i gde ga samo protek vremena deli od ostvarivanja uslova. Primenom odredbe člana 74 ZOO moralo bi se smatrati da je uslov ostvaren i advokat bi imao pravo na punu naknadu procentualnog iznosa, ali, da li bi značilo da je TFC klauzula validna i da ni na koji način nije uticala na kauzu? Mišljenja smo da i pored izostanka štetnih posledica, sama TFC klauzula u ovom ugovoru narušava kauzu posla u odnosu na prirodu ugovora i da je kao takva apsolutno ništava.

Imperativne norme koje regulišu raskid ugovora, kao drugi kriterijum, takođe ostavljaju malo prostora za primenu TFC klauzule. Ako se pođe od pretpostavke da je zakonodavac[26] načelo pacta sunt servanda[27] korigovao pravnim sredstvom raskida ugovora sa osnovnim ciljem da spreči devijantno ponašanje ugovarača koje se sastoji u neispunjenju obaveze, i to ne u bilo kakvom već samo u neispunjenju koje ima određeni stepen težine[28], uz brojna druga ograničenja prilikom raskida[29], onda je jasno da, po pravilu, jače ugovorne strane ne mogu relativizovati ovo načelo ugovaranjem mogućnosti da po svom nahođenju bilo kada raskinu ugovor, čak i u situaciji gde suprotna strana uredno izvršava svoje obaveze. Ukoliko to ne bi bio slučaj, onda bi pukim ugovaranjem ove klauzule jače ugovorne strane bile u poziciji da ne samo delimično već i u potpunosti izbegnu primenu imperativnih pravila Zakona o obligacionim odnosima, što bi unelo potpuni haos u pravni promet.

Sa druge strane, posebno u onim situacijama gde je TFC klauzula ugovorena u korist samo jedne ugovorne strane, odnosno gde nema potpune simetrije, to svakako utiče i na odredivost predmeta obaveze u smislu člana 47 i 50 ZOO i pod određenim uslovima može da dovede i do ništavosti celog ugovora.

Konačno, treći kriterijum koji bi sudovi morali da primenjuju propisan je u članu 135 ZOO, gde je zakonodavac sudovima naložio da moraju voditi računa o pravilima poštenog prometa, vodeći računa o cilju ugovora, normalnom riziku kod ugovora odnosne vrste i interesima obeju strana. Koliko god da se ovaj uslov koji smo postavili kao poseban delimično preklapa sa prethodna dva, usudili smo se da ga izdvojimo u posebnu celinu, tim pre što predstavlja obavezujući putokaz sudovima koji je postavio sam zakonodavac.

Možemo dakle zaključiti da sudovi imaju obavezu da se, uvek i u svakoj situaciji, prilikom ocene TFC klauzule odrede i prema konkretnom dejstvu te klauzule na kauzu, imperativne norme zakona koje regulišu pitanja raskida ugovora i konačno, pravila poštenog prometa, interese ugovornih strana i rizik samog posla. Ovo bi predstavljale tzv. bitne činjenice koje bi u skladu sa pravom na obrazloženu sudsku odluku[30] morale naći svoju ocenu u obrazloženju svake presude koja se bavi TFC klauzulom. Tek nakon što se po tim pitanjima sudska praksa iskristališe, možemo povući jasne paralele između mesta ove klauzule u našem pravnom sistemu u odnosu na pravni sistem SAD, gde je njeno mesto već kristalno jasno.

Zaključak

Iako pravni sistemi Srbije i SAD imaju dosta različitosti, puko preuzimanje instituta iz jednog pravnog sistema u drugi nije moguće a da se prethodno ne ispita mesto tih instituta i izvrše određene korekcije, kako bi se institut prilagodio javnom poretku. Ukoliko je ugovornim stranama toliko važno da ugovore neki institut iz stranog prava, uz pretpostavljeni element inostranosti, onda primenu tog instituta mogu obezbediti isključivo kroz pravilan izbor merodavnog prava, a ne kroz puko prepisivanje ugovornih šablona. Sa druge strane, sudovi u Srbiji moraju mnogo ozbiljnije tretirati (i za početak prepoznati) ovaj fenomen, jer površnost sudske prakse nanosi ogromnu štetu ne samo pojedinačnom interesu već i konzistentnosti pravnog sistema država, sa ništa manje ozbiljnim posledicama po vladavinu prava. Obim ali i bizarnost posledica ovako pogrešnog pristupa, najbolje se vide kod TFC klauzule, gde sudovi sa pozivom na autonomiju volje kod ugovorne odredbe koja nije bitan element ugovora, potpuno urušavaju autonomiju volje u pogledu bitnih elemenata ugovora, čineći načelo pacta sunt servanda iluzornim. Možda je i krajnje vreme da se u pogledu ovog pitanja odredi i Ustavni sud Republike Srbije, s obzirom na mesto načela vladavine prava u ustavnom poretku zemlje.

Autor Vojin Biljić

[1] Ovaj amandman, usvojen od strane Kongresa 13. juna 1866.godine i ratifikovan 9.jula 1868.godine, u sebi sadrži klauzulu koja jemči pravo na život, slobodu i imovinu. Njegov autor kongresmen Džon Bigam je imao nameru da Povelju o pravima( Bill of Rights) učini obavezujućom za sve države, ali ta posledica , po kasnijem tumačenju Vrhovnog suda ipak nije nastupila. Bliže o tome na https://www.archives.gov/milestone-documents/14th-amendment

[2]165 U.S. 578(1897). Dostupno na https://supreme.justia.com/cases/federal/us/165/578/

[3] Delom i zbog istorijskih okolnosti, usled kasnijeg razvitka robno-novčanih odnosa ali i činjenice da je samoupravni socijalizam u značajnom obimu marginalizovao značaj kako ugovornih instituta tako i subjektivnih prava u vezi sa preduzetništvom. Sa druge strane, ne treba zaboraviti ni to da je pravni kvalitet Zakona o obligacionim odnosima, a pre toga Skice prof. Konstantinovića, van svake sumnje i da je pitanje da li je uopšte postojala potreba za borbom protiv ograničenja nametnutih tim pravnim aktima.

[4] 169. U.S. 366(1898) Dostupno na https://supreme.justia.com/cases/federal/us/169/366/

[5] 198 U.S. 45( 1905) Dostupno na https://supreme.justia.com/cases/federal/us/198/45/

[6] 372 U.S. 726(1963) Dostupno na https://supreme.justia.com/cases/federal/us/372/726/

[7] Misli se na doktrinu ugovornog prava SAD gde se na jednoj strani pojavljuje država, a koja je ustanovljena presudom U.S. Court of Claims G.L. Cristinan & Associates v. United States, 312.F. 2d 418 ( Ct.cl.1963), dostupno na https://law.justia.com/cases/federal/appellate-courts/F2/312/418/53812/, po kojoj se država može koristiti pravom na jednostrani raskid čak i u situacijama kada tako nešto nije ugovoreno, ali predstavlja dobro ustanovljenu praksu države-

[8] Ovo je izričito propisano članom 10 Zakona o obligacionim odnosima(Sl. List SFRJ , br.29/78- Sl. Glasnik RS 18/20)

[9] N. Jovanović, Uvod u common law ugovorno pravo, Beograd, 2015, str.105

[10] Ibid, str.108-109

[11] L. Fuler, Moralnost prava, Beograd, 2001, str.87-97

[12] Ibid, str. 87

[13] Kauza za sudove u Republici Srbiji predstavlja maglovitu i nejasnu konstrukciju. Stoga će sudovi radije tražiti način da prošire polje primene nekih drugih imperativnih normi ili čak pribeći otvorenom voluntarizmu, nego što će se usuditi da pod poljem kauze zauzmu jasne stavove u vezi sa osnovom ugovora.

[14] Pri čemu tamošnje pravo ne poznaje ni ekvivalenciju prestacija ni kauzu

[15] Torncello v. U.S. 231 Ct.Cl.20,681 F.2d, 756,764(1982) dostupno na https://casetext.com/case/torncello-v-united-states

[16] Handi-Van.Inc v. Broward Cnty, No. 4D 12-1549(2013) dostupno na https://casetext.com/case/handi-van

[17] Arizona’s Towing Professionals, Inc. v. State, Arizona Court of Appeals

[18] Krygoski Constr. Co. v. United States, 94 F.3d 1537, 1541 (Fed. Cl. 1996).

[19] “When the [defendant] entered a contract with [the plaintiff and] agreed to pay them a specific price for the property, [the defendant] gave up their opportunity to shop around for a better price. By using the termination clause to recapture that opportunity, [the defendant] would have acted in bad faith”

[20] U tom smislu član 3 Direktive EU 93/13:” A contractual term which has not been individually negotiated shall be regarded as unfair, if contrary to the requirement of good faith, it caused significant imbalance between parties rights and obligations”; Na istoj liniji su i Evropski principi ugovornog prava

[21] Gž. 950/22 od 09.03.2022.godine

[22] Iz ovoga proizilazi da ukoliko nesaglasnost ugovorne odredbe sa javnim poretkom nije očigledna, šta god to značilo, sud neće ulaziti u ispitivanje njenog dejstva

[23] Gž.1923/18 od 04.04.2018.godine

[24] Po stavu 2 člana 163 ZOO izjava oštećenika koji je pristao da mu se šteta učini radnjom koja je zakonom zabranjena je ništava.

[25] O. Antić, Moral ( etika) u građanskom pravu, Zbornik radova „Harmonizacija građanskog prava u regionu“, 2013, str.3-55

[26] A takva situacija je i u uporednim zakonodavstvima

[27] Koje inače predstavlja obavezu Republike Srbije u smislu člana 26 Bečke konvencije o ugovornom pravu( Sl. list SFRJ, Međunarodni ugovori I drugi sporazumi, 30/72)

[28] U smislu člana 131 ZOO, ugovor se ne može raskinuti zbog neznatnog neispunjenja obaveze

[29] Dužnost obaveštavanja iz člana 130 ZOO, mogućnost dužnika da i nakon docnje izvrši obavezu i održi ugovor na snazi u smislu člana 126 ZOO, propisivanje posebnih dužnosti suda prilikom odluke o raskidu zbog promenjenih okolnosti iz člana 135 ZOO i sl.

[30] Koje pravo potpada pod pravo na pravično suđenje iz člana 32 Ustava Republike Srbije i člana 6 stav 1 Evropske konvencije