I Uvod
Moderna država u teoriji počiva na ravnoteži tri grane vlasti-zakonodavne, izvršne i sudske. Svaka od te tri vlasti ima odgovornost da u okviru svoje nadležnosti štiti javni poredak. Da bi bilo koja vlast bila funkcionalna i da bi mogla da obavlja poslove iz svoje nadležnosti, ona mora biti efikasna. Efikasnost državne vlasti podrazumeva ne samo dobru organizaciju sistema konkretne vlasti i pravilno određivanje prioriteta pri postupanju, već i razumevanje položaja pojedine vlasti u ukupnoj državnoj strukturi. Disbalans u odnosima pojedinih vlasti ne samo da ne mora nužno biti najveći problem posmatrano iz ugla funkcionalnosti ukupne državne vlasti, već često predstavlja logičnu posledicu činjenice različitog stepena efikasnosti svake od grana vlasti. Neefikasna vlast, naime, nužno potpada pod uticaj one vlasti koja je efikasna. Upravo iz tog razloga, neselektivno isticanje problema disbalansa u prvi plan može doprineti daljem slabljenju upravo one grane vlasti koja se već nalazi u podređenom položaju.
Čini se da se baš to dogodilo sa sudskom vlasti u Republici Srbiji. Značajne sistemske greške u organizaciji i načinu postupanja pravosuđa godinama nisu rešavane, uglavnom iz razloga što je sama sudska vlast kao najveći, često i jedini problem identifikovala podređenost u odnosu na izvršnu vlast. Ono što sudska vlast nije razumela je da je, uglavnom iz istih razloga kao i izvršna vlast, većinu svojih slabosti sama generisala.
Sve te slabosti, čije su posledice vidljive ne samo za pravosudne aktere već i za zainteresovanu javnost, a za koje je pogrešno držano da će ih sama sudska vlast jednostavno rešiti čim se oslobodi „terora“ izvršne vlasti, vremenom su postajale sve izraženije. I pored toga, identifikacija direktnih uzroka takvog stanja, odnosno konkretnih sistemskih grešaka koje su do problema i dovele, u potpunosti je izostala.
Može se reći da je nedovoljna odgovornost u samoj srži svih sistemskih grešaka. Upravo odgovornost jeste generički pojam pod koji bi se takve greške mogle podvesti. Ipak, odgovornost se ne može uvesti magičnim rečima niti genijalnom matematičkom formulom. Uvođenje odgovornosti u pravosuđe je proces, koji je potrebno pokrenuti. Seme odgovornosti treba najpre posaditi, zatim brižljivo zalivati i čuvati, i konačno, biti strpljiv sa ubiranjem plodova. Da bi se odgovornost uopšte posejala, potrebno je prethodno očistiti korov. Taj korov čine ustaljene prakse samoupravljanja, za koje pravosuđe pogrešno veruje da su nepromenljive.
Iako bi se očekivalo da kao korov iz prethodne metafore označimo nedovoljnu nezavisnost ili diskutabilnu stručnost pravosudnog kadra, mišljenja smo da čak i sama rasprava o tim pitanjima u aktuelnim okolnostima nije ništa drugo do gubljenje preko potrebnog vremena i nepotrebno zamagljivanje fokusa.
Nije, naime, sporno da stepen nezavisnosti i stručnosti naših sudija nisu zadovoljavajući, ali to nije slučaj samo kod nas. U svojoj kritici sudstva, čuveni američki ekonomista Stiglic se bavi upravo nedovoljnom nezavisnošću i problematičnom stručnošću ni manje ni više do sudija američkog Vrhovnog suda. Tako, Stiglic primećuje da zasluge za prave napade javnosti na Vrhovni sud “ima predsednik Džordž H.V. Buš i njegovo imenovanje zastrašujuće nekvalifikovanog sudije Klarensa Tomasa“. Isto tako, Stiglic smatra da je Amerika dobila sud“ koji mnogi doživljavaju kao još jedan instrument u opštoj partijskoj borbi“, kritikuje Kongres zbog odbijanja da „čak i razmotri Obaminog vrlo kvalifikovanog kandidata Merika Garlanda“ i zaključuje da je „ naivno misliti da možemo imati Sud koji je potpuno iznad politike“, ali „ mogli bismo imati Sud koji je manje pristrasan i gde se takve nameštaljke ne dešavaju toliko često“.[1]
Problem sa nezavisnošću i stručnošću pravosudnog kadra je, dakle, opšti problem, koji nije odlika samo naše stvarnosti i čije konačno rešenje nikada neće nastupiti. To je stalni izazov svakog pravosudnog sistema, uključujući i one „skoro savršene“, kakvim mnogi smatraju američko sudstvo. Činjenica je da naše pravosuđe mnogo manje zaostaje sa onim najuređenijim kada su u pitanju opšte kategorije poput stepena nezavisnosti ili stručnosti, dok naše autentične probleme mnogi na zapadu ne mogu ni da zamisle, a još manje da razumeju.
Stoga se zadatak svodi na pronalaženje onih anomalija koje su karakteristične samo za našu stvarnost, jer za razliku od drugih evropskih država, uključujući i bivše komunističke države istočnog bloka, samo su na ovim prostorima institucije zaražene eksperimentom samoupravljanja.
Stava smo da se sve suštinske anomalije srpskog pravosuđa, proistekle i održavane na neodgovornosti, mogu klasifikovati u 4 velike grupe problema:
- Nepostojanje efikasnosti
- Nepostojanje konzistentnosti
- Promocija nepoštenja i nesavesnosti
- Relativizacija dobrog i pravičnog kao vrhunskog cilja postojanja sudstva
U okviru ovih kategorija, potrebno je pronaći uzročnike bolesti pravosuđa i odstraniti ih delotvornom terapijom. Dalja razmatranja će ponuditi naše viđenje problema i konkretnih rešenja.
II Mešanje javnog i privatnog kao klica obezvređivanja prava i morala
Identifikacija uzroka sadašnjeg modela postupanja pravosudnih autoriteta, zasnovanog na nepostojanju odgovornosti u našem društvu, urađena je još kasnih osamdesetih godina prošlog veka. To je učinio čuveni profesor prava Andrija Gams, koji je sistemsku grešku uočio u kontekstu svojinskih odnosa[2] u kasnoj fazi samoupravnog socijalizma.
Po analizi profesora Gamsa, usled nepravilnog i konfuznog shvatanja i formulisanja društvene svojine došlo je do nesklada u kome preduzeća svojom imovinom raspolažu kao vlasnici, ali bez postojanja odgovornosti za raspolaganje, što je kobno za samu privredu. Isto tako, mešanje javnog i privatnog uz nepostojanje odgovornosti (pošto „neadekvatno regulisana odgovornost ponekad znači neodgovornost“), dovodi do, po društvo, katastrofalnih posledica. Poseban akcenat Gams stavlja na tzv. grupašenje, odnosno povezanost političkih i privrednih moćnika, koje stvara neformalni uticaj i potpuno eliminiše elemente odgovornosti, čak i onda kada se nanese ogromna šteta sistemu.
Ono što je ključno za naše razmatranje je uticaj pomenutih protivrečnosti na „nekoherentan, razbijen, konfuzan i neefikasan pravni sistem“, što dovodi do erozije prava i morala. Osim što elaborira tipično shvatanje ljudi da se „ bez veze ne može ništa postići pa pokušavaju da nađu vezu čak i kad bi bez veze mogli postići što im po zakonu pripada“, Gams citira i stav koji je Ustavni sud u martu 1985. godine podneo Skupštini SFRJ o stanju ustavnosti i zakonitosti. Smatrajući ga važnim za ovu analizu, u potpunosti ćemo citirati taj stav: „ Rukovodeći se uskim parcijalnim interesima, pojedinci neretko koriste svoj društveni položaj da utiču na to da se Ustav i zakoni primenjuju prema tim interesima. Oni…svojim autoritetom često oslobađaju odgovornosti one koji ne postupaju po Ustavu. To dolazi do izražaja ne samo u primenjivanju prava, već i u njegovom stvaranju, što je posebno opasan vid ugrožavanja ustavnosti i zakonitosti, jer se tako proizvode dugoročne štetne posledice“. Ovaj citat je autor preuzeo iz interpretacije dnevnog lista Politika od 7.marta 1985.godine.
Vreme je ovu analizu u potpunosti testiralo, a kasniji događaji dokazali njenu verodostojnost. Klica grupašenja i izostanka odgovornosti, posebno pogubna za pravni i vrednosni (moralni) sistem, posejana je u vreme samoupravnog socijalizma. U vremenu komunističkog društvenog uređenja, pre uvođenja samoupravljanja, postojala je odgovornost pa samim tim većina pravno smislenih, mada često neprimenljivih doktrina, i potiče iz tog perioda. Za potrebe ovih razmatranja manje je važno da li je ta odgovornost bila utvrđivana pred partijskim autoritetima ili na neki drugi način. Uvođenjem samoupravljanja, kreiran je novi ekonomski sistem, u kojem je došlo do pojave opšte prisutne neodgovornosti, koja se vremenom prelivala od najviših funkcionera prema onim nižim, da bi konačno postala odlika društva. Tome su nesporno doprineli događaji iz devedesetih godina XX veka, na koje se naslonilo vreme tranzicije i nove preraspodele bogatstva. Ovo je posebno pogodilo sudsku vlast.
Opšta nezainteresovanost za pravnu državu, koja je bila jedna od bitnijih obeležja devedesetih, najveći trag je ostavila upravo u sferi pravosuđa. Zbog degradacije sudijske funkcije i bagatelnih zarada, veliki broj sudija je trajno napustio pravosuđe i prešao u advokaturu, što je dovelo do naglog opadanja kvaliteta pravosudnog kadra. Istovremeno sa tim procesom, „grupašenje“, odnosno trgovina uticajem prilikom izbora na sudijsku funkciju počelo je da poprima neuporedivo veće razmere posmatrano u odnosu na osamdesete, čime je „veza“ postala osnovni uslov da bi kandidat uopšte bio biran za sudiju. Samim tim, motivisanost pripravnika i stručnih saradnika, ali i samih sudija se u potpunosti izgubila. Ono što je verovatno najteža posledica tog perioda je potpuni gubitak lične odgovornosti nosilaca pravosudnih funkcija i zaposlenih u pravosuđu, što se do danas održalo kao standard.
Interesantno je da u prve dve decenije dvadesetprvog veka, ovaj problem uopšte nije prepoznat ni od strane sudske i izvršne vlasti u Srbiji, ali ni od strane međunarodnih tela, koja su se u tom periodu nametnula kao ultimativni autoriteti za identifikaciju problema u srpskom pravosuđu. Verovatno iz tog razloga, pravosuđe je uzroke problema gotovo uvek videlo na raznim stranama spektra na koji je po svojoj prirodi naslonjeno, počev od države (za koju se tvrdilo da vrši politički pritisak, da ne izdvaja dovoljno materijalnih sredstava za rad sudova i sl.), preko advokature (za koju se tvrdilo da opterećuje sudove), pa sve do samih zakona (za koje se tvrdilo da su neprimenljivi). Niko nije postavio krajnje jednostavno pitanje, a to je odgovornost pravosuđa zbog ignorisanja, a u najmanju ruku, zbog saučestvovanja u nerešavanju svih tih problema, koji svakako postoje.
III Samoobezvređivanje pravosuđa i odgovornost- istorijski i aktuelni aspekt
Potpuno je jasno da je integritet svakog pojedinačnog sudije najvažnija karakteristika same funkcije sa jedne, i neophodan lični kvalitet pojedinca koji tu funkciju obavlja, sa druge strane. Sudska vlast počiva na integritetu, i bez integriteta nikada ne može biti u balansu sa zakonodavnom i što je još važnije, sa izvršnom vlašću. Integritet se od sudije očekuje i podrazumeva. Da nema integriteta, sudija bi bio naziv radnog mesta a ne način života, koji se odlikuje odgovornošću prema društvu.[3]
Integritet u akademskom smislu, definišu određene osobine i to iskrenost, poverenje, poštenje, poštovanje, odgovornost i hrabrost.[4] Upravo te osobine su ono što društvo i svaki pojedinac pretpostavljaju kod ličnosti sudije, pri čemu je očekivanje iskonsko i intuitivno, a ne plod stepena obrazovanja ili informisanosti. Svaki seoski kmet koji je, u periodu pre stvaranja državnosti i imenovanja prvih institucionalnih sudija u vreme vladavine Ustavobranitelja, vršio sudijsku dužnost u zajednici, biran je na osnovu upravo pobrojanih osobina i to saznanje je ostalo ukorenjeno u svesti naroda. Možemo, dakle, tvrditi da je integritet koji se od sudija očekuje zasnovan ne samo na pozitivnim propisima već i na običaju, da nije karakterističan samo za zapadne demokratije već i za naše pravno nasleđe, te da je oduvek društveni preduslov za vršenje sudijske funkcije.
Koncept samoupravljanja, a kao što je bilo reči u prethodnim razmatranjima, u određenom smislu je doveo do odstupanja u odnosu na klasično shvatanje integriteta sudije. Sudijska funkcija se shvatala kao javna društvena funkcija, a odgovornost sudija kao njenih nosilaca je podlegala „svim oblicima odgovornosti nosilaca javnih društvenih funkcija, predviđenim ustavom, zakonom i samoupravnim aktima donetim na osnovu zakona“[5]. Možemo konstatovati da je integritet postao irelevantna vrednost za nosioce sudijske funkcije, za razliku od mogućnosti razumevanja koncepta samoupravne zajednice. Čak je i stručnost, koliko god da je formalno zahtevana, bila pod poljem ocene te iste zajednice, pa je samim tim više zavisila od oka posmatrača nego od stvarnih kvaliteta koje se tiču poznavanja i razumevanja prava.
Što se odgovornosti tiče, ona je bila dvojaka-odgovornost prema tekovinama samoupravljanja sa jedne, i odgovornost u pogledu radno-pravnih obaveza, sa druge strane. Problem je, međutim, nastao prestankom samoupravljanja i promenom sistema, u kom trenutku su nosioci sudijske funkcije zadržali odgovornost isključivo u pogledu radno-pravnih obaveza. Razlog za to je činjenica da se pitanjima pravosuđa niko nije bavio u veoma dugom vremenskom periodu. Naime, trenutak koji je obeležio promenu sistema je donošenje Ustava iz 1990.godine, na šta su se nadovezali ratovi, hiperinflacija i opšta društvena anarhija. U tome treba tražiti uzroke sadašnjeg stanja u kome se odgovornost sudija razume isključivo u kontekstu obaveza iz radnog odnosa.[6]
To sve, međutim, nije per se obezvredilo pravosuđe niti je smanjilo njegovu moć, bar kad su devedesete u pitanju. Paradoksalno, postupak obezvređivanja pravosuđa i odricanja od suštinske moći sprovelo je samo pravosuđe, a osnovni uzrok za to je čisti strah od odgovornosti.
Neodgovornost nosilaca funkcija u pravosuđu, ali i pravosudnih službenika koja je promovisana u samoupravljanju (a kulminirala je u devedesetim godinama dvadesetog veka), bila je modus operandi većine sudova u Srbiji. Kao što za neprofesionalnost ili nestručnost nije postojala suštinska sankcija, isto tako je izostajala nagrada za kvalitet. Zbog tih izneverenih očekivanja, ambiciozni pravnici su napuštali pravosuđe, a njihova mesta mahom su popunjavali pravnici sa vezom i interesima usmerenim ka mirnom radnom okruženju sa minimalnim zahtevima u pogledu odgovornosti. Kriterijumi za izbor na funkciju su se takođe svodili na kvalitet političke veze koja će obezbediti izbor, bez obzira na kvalitet kadra, a zarade su bile ne samo destimulativne, već i često simbolične. Vođenje jednog jednostavnog predmeta od strane sudije koji je prešao u advokaturu, moglo mu je obezbediti višegodišnju zaradu posmatrano u odnosu na sudijsku platu. Izbor koji se postavljao pred ljude sa integritetom je bio jednostavan.
Politička podobnost je bila, ali je i dalje ostala, podrazumevana i ona sama po sebi proizilazi iz ,,institucije“ veze. Sa druge strane, u pitanju je promenljiva kategorija jer politička podobnost nikada nije bila ideološki profilisana (kao što je to slučaj u nekim zapadnim državama), već je takva podobnost kreirana isključivo u pravcu služenja onog ko je na vlasti, bez obzira na ideologiju. Jednom moćnom političaru iz devedesetih godina se pripisuje izjava da je pravosuđe posao za žene. Zaista, kada se pogleda polna struktura, van konteksta ove izjave kojoj bi se svakako mogle uputiti brojne kritike, ogromnu većinu sudija ali i službeničkog kadra u pravosuđu zaista čine žene. I zaista, ne mali broj sudija je, u bliskoj prošlosti, u neformalnom razgovoru, komentarišući svoju karijernu poziciju izjavljivalo da su pravosuđe izabrali zato što tu nema stresa i ne radi se puno. Da li ovakve izjave odgovaraju stvarnom stanju, nije pitanje relevantno za ovu analizu. Ipak, lični odnos određenog broja sudija prema pojmu odgovornosti, to svakako jeste.
U takvom stanju, pravosuđe je samo sebe počelo da percipira kao nebitnog društvenog činioca. Kada je takva percepcija postala većinsko opredeljenje nosilaca funkcija, teško je utvrditi. Ipak, takva percepcija nesporno postoji. To je jedan od razloga zbog kojih pravosuđe nikada nije zaista preuzelo sudsku vlast, kao što je to jedan od razloga zbog kojih nosioci pravosudnih funkcija, ali i međunarodni subjekti insistiraju na poboljšanju nezavisnosti pravosuđa. Doduše, akademik Slobodan Perović je u okviru pojma nezavisnosti sudije razvio koncept Zakona XII tablica sudijske nezavisnosti, u koji suštinski jeste inkorporirao i integritet i suštinsku odgovornost i taj koncept po našem mišljenju itekako može predstavljati bazu na kojoj bi trebalo graditi pozicije sudske vlasti.[7]
Sa druge strane, izostanak nezavisnosti sudija nije direktna posledica ni zakonskog okvira ni neprimerenih uticaja, već decenijskog ponašanja pravosuđa koje je prema izvršenoj vlasti emitovalo (i još uvek emituje) poruke osećanja patnje, straha, poniženosti i niže vrednosti.[8] U psihološkom smislu, takav narativ ostavlja malo prostora za integritet i dostojanstvo, kao proklamovane vrednosti koje bi trebalo da odlikuju nosioce pravosudnih funkcija.
Možemo, dakle, konstatovati da je pravosuđe previše dugo vremena sebe postavljalo u poziciju žrtve izvršne vlasti. Pravosuđe, kao i svaka druga žrtva nasilja, svojom nemogućnošću da se nasilniku odupre, sebe stavlja u podređen položaj ne samo u odnosu na izvršnu vlast, već i u odnosu na medijske, finansijske i sve druge centre moći, pa čak i u odnosu na građane. Time je pravosuđe sebi oduzelo mogućnost bilo kakvog stvarnog uticaja, ali i otpora u odnosu na najmanji pritisak. Kao što je Radbruh citirajući Kanta primetio: „Onaj ko od sebe pravi crva, ne može se posle žaliti što ga gaze“[9]
Pitanje je zbog čega bi neko uopšte pristao na takvu poziciju. Žrtve nasilja su u poziciji žrtve često zbog emotivne ucene, interesa dece ili slabog finansijskog stanja. Šta to čitava jedna vlast, u teorijskom smislu, ima da sačuva pristajući na takvu poziciju. Odgovor je krajnje jednostavan- neodgovornost, kao ultimativnu prednost bitisanja u pravosuđu.
III.2. Odnos zakonitosti i odgovornosti u postupanju sudova Republike Srbije
Osnovno načelo modernog javnog prava je načelo zakonitosti. Da bi mogao da deluje po planu prava, svaki službenik državne uprave mora biti odgovoran, na osnovu habilitacije o nadležnostima. Ova premisa upravnog prava može se proširiti na celokupno javno pravo.[10]
Zakonitost, dakle, počiva na odgovornosti, kao što je pravda po Radbruhovom[11] shvatanju polarna vrednost kojoj je potreban otpor da bi se suštinski ostvarila.
Nedostatak odgovornosti vodi ne samo ka urušavanju zakonitosti, već i ka urušavanju dostojanstva svakog građanina ili entiteta koji zavise od sudova. Ima li boljeg primera za to od opšteg narativa koji svaki problem u pravosuđu vezuje za pojam „predmeta“, što je klasičan činovnički manir? Stavljanje rešavanja problema postojanja predmeta u centar fokusa pravosuđa, sudije neminovno približava činovnicima, pri čemu njihovu odgovornost prema zakonitosti ne transformiše u odgovornost prema efikasnosti. U jednom izdvojenom mišljenju sudija Nemačkog saveznog ustavnog suda objašnjeno je da su „..Sve državne vlasti obavezne da poštuju i štite čoveka u njegovoj sopstvenoj vrednosti, u njegovoj samosvojnosti. On ne sme biti tretiran bezlično kao predmet, čak i kada se to ne događa zbog nepoštovanja osobe, nego u najboljim namerama..“[12]. Čini se da odnos sudova, koji u središte problema stavljaju predmete umesto zaštite interesa onoga ko je inicirao otvaranje predmeta, jeste vrh ledenog brega nastalog od neodgovornosti koja se godinama taložila u pravosuđu.
Problem neodgovornosti u pravosuđu jeste identifikovan u više navrata, ali uvek na pogrešan način. Čuvena reforma pravosuđa iz 2009. godine, između ostalog, imala je za cilj da reši problem neodgovornosti, s tim što je pogrešno targetirala izvor. Opšti reizbor sudija koji je naneo nepopravljivu štetu ugledu i funkcionalnosti pravosuđa, posledica je upravo neodgovornost ljudi na najvišim pozicijama, koji su ujedno bili kreatori alata kojim se pokušalo sa rešavanjem problema neodgovornosti.
Slično se desilo i sa kasnijim reformama koje su, kao zajedničku crtu, imale to što su u centar rešavanja problema stavljale posledice, bez makar i približne identifikacije stvarnih uzroka.
Suština je da su svi reformatori tražili neodgovornost kod sudija prvog stepena, i to u sferi odnosa prema radno-pravnim obavezama. Suprotno od toga, neodgovornost je kreirana u apelacionim i republičkim sudovima, a posebno Vrhovnom i Ustavnom sudu i to kroz izostanak smernica za postupanje sudija u pravcu eliminisanja neodgovornosti. Tačno je da u prvostepenim sudovima postoje brojni problemi, ali oni su većinom van sfere krivice samih sudija. Uostalom, trenutni položaj sudija prvog stepena, posebno u beogradskim sudovima, uglavnom je definisan nemogućim zahtevima koji se pred te sudije stavljaju. Problem sa odgovornošću se nalazi na drugom mestu i izvesno nije vezan sa ispunjavanjem radno-pravnih obaveza pojedinaca, već sa neodgovornim pristupom sudskoj vlasti.
Odgovornost koja je preduslov zakonitosti, nestala je usled nezakonitosti. Nezakonitost je nastala usled neadekvatne, neodgovorne i pogrešne primene prava. Kopaonička škola prirodnog prava i njen osnivač akademik Perović su davno identifikovali bitne elemente krize pravnog sistema i prema njima se odredili. U pitanju su sledeći bitni elementi: nedostaci u kakvoći prava; nedostaci u količini prava; neprimena ili neobjektivna primena prava; ugroženost načela ustavnosti i zakonitosti; pravna nesigurnost kao notorni društveni fakt. Ono što je još važnije, Kopaonička škola ukazuje na nepostojanje opšteg koncepta našeg prava u smislu ideje prava i filozofske opredeljenosti.[13] Bez opšteg koncepta nema ni pravca razvoja prava, a bez pravca razvoja nema ni doktrina. Sa druge strane, opšteg koncepta prava nema uglavnom zbog nepostojanja odgovornosti.
Opšti koncept kao preduslov razvoja, dakle, pretpostavlja prethodno uspostavljanje, odnosno vraćanje odgovornosti u pravosuđe. To se međutim svakako ne može desiti brzo, svakako ne sa nekim značajnijim rezultatima. I to nije pitanje naše odluke, već potreba društva. Da se poslužimo Morlijevim rečima iz njegovog čuvenog eseja O kompromisu, dalji napredak pravosuđa zavisi od oživljavanja energije modifikacionih sila, pre nego što sadašnja struktura postane okoštana i neelastična. Istorija civilizacije je istorija zamene starih koncepata novim, koji su prikladniji činjenicama. To je vid uklanjanja starih instituta i načina života u korist nekih drugih koji su prikladni da ispune zahteve ljudi.[14]
Zato je suštinski zahtev koji se stavlja pred sve one koji imaju energije da budu modifikacione sile relativno jednostavan: moramo razumeti da je samoupravljanje prošlost ovog društva i da su se instituti tog sistema zadržali još jedino u pravosuđu; te institute moramo menjati i prilagođavati ih potrebama društva i svakog pojedinca koji od pravosuđa očekuje ništa manje do pravde; a kad krenemo u tom pravcu, shvatićemo da je uzrok svake anomalije izostanak odgovornosti, i da je anomalija nastala zbog modifikacije odgovornosti u samoupravnom sistemu.
Ili, jednostavnije rečeno: zahtev je da očistimo pravosuđe od ostataka samoupravljanja.
IV Odnos sudova prema efikasnom korišćenju državnih resursa u vršenju sudske vlasti
U uvodnim razmatranjima postavili smo tezu o postojanju četiri sorte korova koji sprečava valjano funkcionisanje sudske vlasti u praksi, koji je, kao i svaki drugi korov posledica neodgovornosti. U te četiri kategorije posebno se izdvaja nepostojanje efikasnosti, pošto je rešenje ove sistemske greške preduslov rešavanja ostale tri. To svakako ne znači da su nepostojanje konzistentnosti, promocija nepoštenja i nesavesnosti i relativizacija dobrog i pravičnog manje važni prioriteti kojima se sudska vlast mora pozabaviti, ali da bi se ove anomalije rešile, pravosuđe mora biti funkcionalno.
Činjenica je, sa druge strane da se sve četiri sistemske greške međusobno prepliću, kako u pojavnim oblicima tako i u međusobnom uticaju gde jedna sistemska greška potpomaže razvoj neke druge greške. Neefikasno pravosuđe, naime, dovodi do nekonzistentnih stavova sudova, dok nekonzistentnost pogoduje zloupotrebi prava i samim tim promociji nepoštenja i nesavesnosti što za posledicu ima relativizaciju dobrog i pravičnog. Sve međutim kreće iz neefikasnosti, kao glavnog kreatora svih drugih anomalija. Koliko je naše pravosuđe neefikasno, najbolje se može sagledati upoređivanjem sa sistemima koji jesu efikasni, primera radi sa pravnim sistemom SAD.
U tom smislu, napominjemo da SAD, koje imaju 50 puta više sudskih sistema od Srbije, 50 puta više stanovnika, par stotina puta veći godišnji priliv predmeta (oko 100.000.000 predmeta godišnje u odnosu na stotine hiljada predmeta kod nas), raspolažu sa samo 10 puta više sudija na državnim nivoima (oko 30.000 državnih sudija u odnosu na 3.000 sudija u Srbiji) i sa čak 50% manje sudija od nas, posmatrano na federalnom nivou (1.500 federalnih sudija u SAD u odnosu na 3.000 sudija u Srbiji). Pri tome, SAD nemaju niti su ikada imale problem preopterećenosti sudova. Na primer, samo Apelacioni sud države Njujork, čija nadležnost uz Njujork pokriva i još tri savezne države SAD, ima tek 7 sudija, koji su u 2023.godini doneli ukupno 2079 odluka.[15] Šta je sa ostatkom sudskih odluka, pošto je broj podnetih žalbi i drugih pravnih sredstava pred ovim sudom svakako bio mnogostruko veći?
Da bismo pojasnili ovaj fenomen, analiziraćemo dva tipična slučaja iz naše sudske prakse, od kojih će jedan biti predmet iz građansko-pravne a drugi iz kazneno-pravne oblasti. Primeri koji će biti predmet analize ne samo da nisu ekstremne pojave u našoj pravosudnoj stvarnosti, već upravo suprotno- predmeti koji počivaju na istom principu su dominantni pred našim sudovima. Istovremeno, pokušaćemo da pretpostavimo na koji bi način američki sudovi postupali u sličnim situacijama.
IV.1 Naknada nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti- primer iz građansko-pravne materije
Prvi predmet analize biće naknade nematerijalne štete vrednosti predmeta spora 100.000 dinara, koji je konačno okončan presudom Vrhovnog suda koji je preinačio prvostepenu presudu i smanjio visinu dosuđene naknade štete na 80.000 dinara, a pri čemu je potvrdio odluku o troškovima sudskog postupka na 170.000 dinara, i, istovremeno tuženoj (u ovom slučaju, tužena je bila država[16]) dosudio troškove sastava revizije u iznosu od 36.000 dinara. U tom predmetu, održana su 4 ročišta, ročišta su odložena 2 puta, podnete su žalba i revizija, a u postupku je ukupno učestvovalo 7 sudija (1 u prvom, 3 u drugom stepenu i 3 u postupku po reviziji).
Ovaj ogledni primer je tipičan za naše pravosuđe, dok je sličan slučaj gotovo nemoguće pronaći u efikasnim pravosudnim sistemima, kakav je primera radi američki pravosudni sistem.
Šta možemo da zaključimo iz ovog primera:
- Tužilac je odlučio da podnese tužbu za naknadu nematerijalne štete za iznos od 100.000 dinara, što je otprilike iznos prosečne mesečne zarade u Republici Srbiji, a sudija koji je sudio u prvom stepenu je smatrao da za tu vrednost država treba da izdvoji čak 6 termina u zgradi suda, koji sa sobom nose određene troškove (angažman sudije, zapisničara, referenta, troškovi poštanskih usluga, hartije, struje itd.). Poređenja radi, da je tužilac želeo da zakupi dečiju igraonicu za 6 termina, bez angažmana visokostručnog kadra, platio bi tržišnu vrednost zakupa igraonice koja prevazilazi iznos od 100.000 dinara koje je tražio tužbom.
- Tuženi je izjavio žalbu, a zatim i reviziju tražeći da se dosuđeni iznos naknade štete smanji na 80.000 dinara. Ovo je sa sobom povuklo angažovanje još 6 sudija, sa pratećim osobljem, od čega čak 3 sudije Vrhovnog suda. To znači da je za svoj interes od 20.000 dinara, tuženi uspeo da angažuje vreme i rad vrhunskih pravnika u trajanju od više radnih sati. Da je tuženi platio skroman ručak za tih 6 sudija u prosečnom beogradskom restoranu, to bi koštalo daleko više od 20.000 dinara.
- Sudije Vrhovnog suda su smatrale da je revizija tuženog u potpunosti legitimna i potrošile su svoje vreme i rad, ali i prateće države resurse, da tuženi ne bi bio oštećen za 20.000 dinara.
- Sve ovo nije iznedrilo nikakvu novu pravnu doktrinu, niti je poslužilo kao model nove prakse, a nije ni tangiralo bilo koju značajnu vrednost javnog poretka.
Pitanje koje se postavlja u vezi sa ovim primerom je sledeće: Koliko nosioci sudske vlasti u Srbiji vrednuju svoje vreme i rad, kao i državne resurse koji su im povereni?
Odgovor je poražavajući: Daleko manje od bilo kog taksiste ili automehaničara, pa čak i od bilo koje čistačice.
Da li ovakav pristup predstavlja zaštitu javnog poretka? Upravo suprotno, on narušava javni poredak po više osnova. Najpre, podstiče stranke da sudove zatrpavaju bagatelnim zahtevima što direktno vodi blokadi sudskog sistema. To samo po sebi zahteva dodatno angažovanje ljudskih resursa, što povećava troškove države sa jedne i smanjuje mogućnost za poboljšanje materijalnog položaja sudija i sudskog osoblja, sa druge strane. Osim toga, ovo po definiciji ugrožava integritet sudske funkcije i predstavlja vid samoponiženja pravosuđa. Konačno, neefikasnost u ovoj situaciji narušava konzistentnost (ne samo zbog troškova već i zbog pravne neizvesnosti koja traje godinama u pogledu trivijalnog interesa) ali i dobro i pravično, pošto se dobro i pravično kod zahteva ove vrednosti mogu ostvariti samo u promptnom rešavanju spora.
Da li ovaj način postupanja predstavlja doslednu primenu zakona i kao takav imperativ javnog poretka? Odgovor je takođe negativan. Nijedno procesno pravilo ne sme biti tumačeno suprotno svojoj svrsi, niti može predstavljati imperativ koji je važniji od funkcionalnog sistema. Ne postoji suštinski razlog zbog koga se zahtev od 100.000 dinara ne može rešiti na jednom ročištu, kao što ne postoji nijedan razlog zbog koga Vrhovni sud ne bi trebalo da odbaci reviziju kojom se traži preinačenje prvostepene presude za bagatelan iznos, sa pozivom na zloupotrebu prava na reviziju. Uostalom, na ovaj način postupa i Evropski sud za ljudska prava, koji predstavke podnete povodom bagatelnog interesa, po pravilu smatra vidom zloupotrebe prava na predstavku.
Da li je, konačno, ovakav pristup održiv? Odgovor na ovo pitanje leži u broju predmeta pred sudovima koji ruši sve zamislive rekorde. Ovakav pristup svakako nije održiv – on je postao neodrživ još devedesetih godina prošlog veka i bez promene pristupa nije moguće sprečiti dalje gomilanje predmeta. Kao što nijedno društvo nije dovoljno bogato da obezbedi da neurohirurg pregleda obolele od sezonskog gripa, tako ni sudije ne smeju neracionalno trošiti svoje vreme i državne resurse na bagatelne interese. Razlog za to je krajnje jednostavan- državni resursi u koje spada i vreme jednog sudije, ne smeju biti neracionalno trošeni da bi ostali dostupni za one probleme koji zaista zaslužuju to vreme. Za neurohirurge, to su pacijenti kojima je potrebna operacija na mozgu, za sudije Vrhovnog suda, to su doktrine koje trasiraju pravac sudske vlasti, za sudije prvog stepena, to su predmeti u kojima je tangiran značajan interes.
Na kraju, šta bi, primera radi, američki sud uradio da se pred njega postavi pravno pitanje vredno 800 dolara? Rešio bi ga sa minimalnim utroškom vremena i energije, a svako insistiranje stranaka na zaštiti svojih prava u takvom predmetu smatrao bi nepoštovanjem suda sa nesagledivim posledicama po zastupnike stranaka. Advokat koji bi se usudio da U.S. Supreme Court optereti imovinskim interesom od 150 dolara, verovatno bi se suočio sa neformalnim sankcijama reputacione prirode, sa veoma ozbiljnim posledicama po njegovu karijeru.
Srpski sudija bi verovatno odgovorio: Ali tako se radi kod nas. Tačno, tako se radi od uspostavljanja samoupravljanja, koje je na potpuno isti način uništilo i preduzeća u društvenoj svojini i poziciju sudske vlasti.
IV.2. Postupak po izdatom prekršajnom nalogu- primer iz kaznene materije
Drugi predmet analize je tipičan prekršajni postupak, koji smo odabrali iz razloga jasno vidljive i očigledne anomalije koja je direktno prouzrokovana neefikasnošću sudske vlasti.
U pitanju je postupak povodom izdavanja prekršajnog naloga, koji tangira najblaže prekršaje. Službeno lice je građaninu izdalo prekršajni nalog povodom izvršenja prekršaja za koji je zaprećena kazna od 3.000 dinara, povodom koga građanin ima dve opcije- da plati polovinu kazne u ostavljenom roku (1 .500 dinara) ili da podnese zahtev za sudsko odlučivanje povodom naloga, u kom slučaju će se voditi prekršajni postupak. Građanin angažuje advokata, podnese zahtev za sudsko odlučivanje i u postupku advokat čistom zloupotrebom prava pokušava da predmet dovede do zastare koja nastupa u roku od 2 godine, sa idejom da u slučaju nastupanja zastare naplati troškove prekršajnog postupka u visini između 50.000 i 100.000 dinara, u zavisnosti od toga da li će imati troškove za sastav žalbe ili ne. Prvostepeni sud oglasi građanina krivim, advokat se žali a drugostepeni sud ukine prvostepenu presudu 3 dana pred zastaru, i to iz razloga što prvostepeni sud nije suočio podnosioca i okrivljenog, dakle iz razloga što je postupao efikasno. Predmet zastari a advokat naplati troškove u visini od 100.000 dinara.
U vezi ovog primera nećemo postavljati pitanje vrednovanja rada suda, pošto je pravilnikom visina troškova prekršajnog postupka limitirana na 12.000 dinara (što je samo po sebi vid samoponiženja pravosuđa). To znači da obaveza plaćanja troškova sa kojom se okrivljeni suočava, ukoliko bude kažnjen u prekršajnom postupku, može iznositi maksimalnih 12.000 dinara, što zajedno sa maksimalnom kaznom iznosi 15.000 dinara.
Umesto toga, pitanje ćemo formulisati na sledeći način: Koliko državu košta kapric građanina koji je za interes od 1.500 dinara spreman da u funkciju svog ličnog interesa stavi čak 4 sudije (1 prvostepenog i 3 drugostepene)?
Odgovor je tragičan: 100.000 dinara uvećano za vreme i rad sudija, sudskog osoblja i pratećih troškova, što u stvarnim troškovima države prevazilazi iznos od 5.000 evra. Disbalans između interesa građanina i interesa cele društvene zajednice je 1:400 u korist građanina, odnosno država plaća građaninu 5000 evra da taj građanin ne bi platio državi 12 evra.
Kako bi izgledalo i koliko bi trajalo ovakvo suđenje u nekom drugom sistemu, npr. američkom?
Verovatno tako što bi sudija samo podnošenje prekršajnog naloga za ovaj iznos smatrao nepoštovanjem suda, advokatu koji bi takav predmet prihvatio dopustio bi da na saslušanju kaže jednu rečenicu, a onda bi izrekao kaznu od 3.000 uvećanu za maksimalnih 12.000 troškova postupka, dok bi svaka sledeća radnja advokata predstavljala vid zloupotrebe prava koji bi bio žestoko sankcionisan. Na stranu što bi advokat došao na „crnu listu“ i u skladu sa tim od svakog sudije dobijao najgori mogući tretman.
Razlog za to je jednostavan-Amerika nije dovoljno bogata da svoje resurse baca na bilo čiju zloupotrebu prava, a svaki pokušaj zloupotrebe prava se oštro sankcioniše.
Srbija, koja je odgovornost prema društvenoj i državnoj svojini kreirala u samoupravljanju, očigledno jeste dovoljno bogata da masovno isplaćuje ogromne sume novca onima koji zloupotrebljavaju pravo i zasipaju sudove besmislenim zahtevima.
Sudije su, takođe, dovoljno bogate i njihove zarade od stotinak hiljada dinara (bez obzira što su daleko manje od zarada vodoinstalatera) predstavljaju zadovoljavajuću protivvrednost njihovog rada. Da nije tako, verovatno bi im raspodela pravosudnog budžeta čiji se najveći deo sredstava „baca kroz prozor“; bila neprihvatljiva i verovatno bi makar i pokušale da taj prozor zatvore.
IV.3 Uzroci i posledice nedomaćinskog postupanja
Uzroke ovakvog pristupa sudova možemo pronaći u lošoj praksi, ništa manje u nedomaćinskom odnosu prema državnim resursima i konačno, ali ne manje važno, u pogrešno formulisanim i jednako loše protumačenim načelima vršenja sudske vlasti.
Praksa postupanja sudova, kojoj ne samo da nije strano već je i potpuno uobičajeno da čak i u predmetima sa najbagatelnijim interesom, aktivira pravosudno teško naoružanje u vidu zasedanja Vrhovnog suda, svakako da nije održiva. Vrhovni sud je zamišljen kao kreator pravnih doktrina i nosilac sudske vlasti i on sam po sebi predstavlja važan državni resurs koji se ne sme trošiti u udovoljavanju trivijalnim interesima. Ne samo da nije realno očekivati stoprocentno usaglašenu sudsku praksu kod svakog od miliona sudskih predmeta, već i kada bi tako nešto bilo moguće, to bi svakako bilo preskupo za bilo koju državu u svetu. Kao što Evropski sud za ljudska prava ne zauzima stavove kod bagatelnih interesa, kakvo god pravno pitanje da se u tom slučaju postavi, to ne treba očekivati ni od Vrhovnog suda.
Ne manje važno, ukidanje presuda treba shvatiti kao skup procesni mehanizam, koji se može aktivirati samo u situacijama kada je ostvarivanje pojedinačnog prava proporcionalno vrednosti interesa javnog poretka koji se ukidanjem odluke štiti, u kom slučaju tako nešto predstavlja opravdan trošak.
Osim promene u praksi postupanja, neophodan je i zaokret u poimanju značaja pojedinih predmeta, odnosno temeljna revizija načela kojim se sudovi vode u svom postupanju. Često ćemo od sudija čuti krilaticu da im je svaki predmet isti, bez obzira na interese stranaka, vrednost spora ili tangirani interes javnog poretka. Takav pristup je takođe neodrživ.
Primera radi, ukoliko je načelo da se sudija prema svakom predmetu mora jednako odnositi, onda to povlači za sobom tzv. slippery slope i negativno „diskriminiše“ predmete visokog interesa, predmete u kojim se postavljaju kompleksna pravna pitanja, ranjive grupe u poziciji stranaka i sl., dok se bagatelni predmeti, a samim tim i sveprisutna zloupotreba prava koja takve predmete po pravilu prati, favorizuju. Praćenje linije manjeg otpora je nešto što je svojstveno ljudskoj prirodi, pa i sudijama. Ukoliko sudija ne samo da ima mogućnost da svoje vreme posveti bagatelnom predmetu umesto onog koji to nije, već i mora tako da postupi, potpuno je logično da značajna pravna pitanja i veliki interesi ostaju slabo ili nikako razmatrani.
Zaključak je da svaki sudija mora imati mnogo veću slobodu izbora u pogledu toga kom predmetu će posvetiti koliko vremena i državnih resursa, i da ta sloboda mora biti garantovana nemogućnošću da se prioriteti koje sudija odredi neutralizuju nepromišljenim ukidanjem takvih odluka.
Ono gde sudija ne bi smeo da ima preveliku slobodu je nedomaćinski odnos prema državnim resursima, u kom smislu bi granicu te slobode prestavljao balans između novca koji država potroši na ostvarivanje nečijeg prava na pravično suđenje i interesa građanina koji zahteva ostvarivanje tog prava. Jednom rečju, pred sudije se mora postaviti zahtev za efikasnošću u postupanju, i taj zahtev moraju poštovati svi akteri u pravosuđu.
Ovde treba imati u vidu da Etički kodeks sudija[17], za razliku od primera radi, kanona 3 A Kodeksa ponašanja sudija SAD[18] ne propisuje obavezu sudije da se stara da se sudski postupak okonča sa što manje troškova. Čini se da su sudije u Srbiji na stanovištu da se pod odgovornošću ne smatra domaćinsko raspolaganje sredstvima poreskih obveznika. Takav pristup mora se što pre promeniti, i to pre nego što se, po Pazolinijevim rečima, svi podavimo od vode koja neprekidno raste, bez obzira što raste od slabe kiše.[19]
V Pravne doktrine Vrhovnog suda kao ključno sredstvo za izlazak iz krize
Čuveni Oliver Vendl Holms[20] je u ništa manje čuvenom izdvojenom mišljenju u predmetu Southern Pacific Co. v. Jensen (1917), istakao da „pravo nije mrzovoljna sveprisutnost na nebu (brooding omnipresence in the sky), već artikulisani glas suverena koji se može identifikovati“. Ova sintagma se često može čuti kao argument sudija Vrhovnog suda SAD, posebno kod zamerki koje se tiču argumentacije stranaka koja nema utemeljenje u važećim zakonima.[21] Vrhovni sud SAD svojim postojanjem garantuje da se artikulisana volja zakonodavca neće izgubiti u doktrinama koje svoje utemeljenje nemaju u zakonu. Slično je i sa ostalim najvišim sudovima u uređenim pravnim sistemima.
Naša pravna stvarnost, na žalost leti upravo između mrzovoljne sveprisutnosti na nebu, kao jednog, i uskog formalističkog tumačenja normi, kao drugog ekstrema. Poslednje ozbiljne analize, utemeljene u otkrivanju „artikulisanog glasa suverena“, datiraju uglavnom iz samoupravnog socijalizma ali se te doktrine, iako suprotne ustavnim vrednostima, i dalje primenjuju i to iz prostog razloga što se niko nije dovoljno potrudio da ih zameni novim. Problem u kome se pravosuđe nalazi može se rešiti upravo kroz adekvatne doktrine Vrhovnog suda.
Pravnu doktrinu neki autori nazivaju valutom prava, definišući je kao instrument kojim sudovi kreiraju pravila i standarde, koji u sebi sadrže i pravnu doktrinu.[22] Pravna doktrina je karakteristična za common law sisteme, pošto kroz precedente dobija svoju zvaničnu potvrdu od strane sudova[23]. Ovo, međutim, ne znači da doktrina ne postoji u svom izvornom obliku i pre nego što je sud prihvati, pošto je u sudskim postupcima kroz pravnu argumentaciju iznose i same stranke. Štaviše, javne rasprave pred Vrhovnim sudom SAD uglavnom se svode na testiranje doktrine inicijatora koju sprovode sudije tog suda, ceneći nedostatke doktrine, delom i kroz opravdanost argumenata oponenta. Značaj postupka pred Vrhovnim sudom uglavnom podrazumeva da i oponent ima svoju doktrinu, odnosno zauzeto pravno shvatanje koje se u takvoj vrsti postupka brani.
Ovaj koncept, iako retko primenjivan u našoj praksi, osmišljen je i Zakonom o Ustavnom sudu[24]. To nesporno proizilazi iz odredbe člana 37 Zakona o ustavnom sudu, koja propisuje da Ustavni sud po pravilu zakazuje raspravu kod odlučivanja u određenoj vrsti predmeta, dok je može zakazati i u drugim slučajevima kod rešavanja komplikovanih ustavno-pravnih pitanja.
Zakonodavac je dakle, bar kod najkompleksnijih ustavno-pravnih pitanja imao viziju postupka koji će biti zasnovan na testiranju argumentacije na kojoj su utemeljene doktrine inicijatora i oponenta, ali sam Ustavni sud do sada nije smatrao da je tako nešto zaista potrebno demokratskom društvu. Slično je i kod Vrhovnog suda, ali i ostalih sudova u Republici Srbiji. Tumačenje prava od strane učesnika u postupku kao da se smatra nepotrebnim, i samim tim nepoželjnim balastom, koji opterećuje sud.
Možda u tom načinu rada sudova i treba tražiti koren potpunog izostanka doktrina u obrazloženjima presuda najviših sudova i posledično, ogromne pravne nesigurnosti kojom se odlikuje sudska praksa u Republici Srbiji.
Umesto upuštanja u ozbiljne izazove tumačenja prava koja će stvoriti doktrine, naši najviši sudovi uglavnom zanatski zauzimaju svoje stavove u pojedinačnim slučajevima. Primena prava se svodi na maksimalno pojednostavljivanje tumačenja primenom ne više od par normi. Zbog toga su i obrazloženja odluka najviših sudova uglavnom koncipirana na činjeničnim opisima uz citiranje nekoliko zakonskih normi i krajnje šturo obrazloženje primene prava, koje obično ne zauzima više od jednog pasusa.
Iz takvih presuda, izvlače se sentence koje su takođe uglavnom lišene apstrakcije i teško primenljive van konkretnog činjenično stanja. Posledica primene takvih sentenci od strane nižestepenih sudova je uglavnom usmerena pre na slično činjenično stanje, nego na pravnu doktrinu. Zbog toga se u praksi neretko dešava da se sentenca primenjuje čak i onda kada činjenično stanje nije identično. Problem je u tome što život ne nosi identične situacije, osim u retkim slučajevima kada se jednom radnjom jednog subjekta prava uzrokuje posledica na više drugih subjekata prava, mada i u takvim slučajevima postoje određena odstupanja u činjenicama. Kada se pred sudove iznesu činjenični sklopovi koji su slični ( ali ne i identični) sa činjeničnim sklopom povodom kojeg postoji sentenca sudske prakse, sudovi će jednostavno apstrahovati činjenične razlike i upodobiti ih sentenci.
Ova pojava je dodatno osnažena pogrešnim stavom da ujednačavanje sudske prakse podrazumeva isto rešavanje merituma spora u sličnim situacijama, i to u pogledu konačnog ishoda u odnosu na zahtev. To nepotrebno usložnjava problem pravne nesigurnosti i neizvesnosti u ishod sudskih sporova. Posledice takvog shvatanja su pre vezane za poziciju stranke u sudskom postupku nego za činjenice i pravo.
Da li ovo znači da pravne doktrine kod nas nikada nisu ni imale uticaj na stvaranje sudske prakse? Naravno da ne. Suprotno od toga, u većem delu XX veka u različitim državnim uređenjima iste države sa različitim nazivima, pravne doktrine su bile misaona podloga sudske prakse. One su testirane kako u direktnim raspravama pravnika, tako i u stavovima sudske prakse. Kao takve, većina njih i dalje predstavlja bazu rezona sudova kod pojedinih pitanja, iako ih ni sami sudovi često nisu u potpunosti svesni. Da li su te doktrine zastarele ili nespojive sa trenutnim društveno-političkim uređenjem, drugo je pitanje, ali je činjenica njihovog postojanja neupitna. Činjenica je, takođe, da su sudovi napustili pravne doktrine u formiranju sudske prakse, izuzimajući doktrine koje su preuzete od strane Evropskog suda za ljudska prava[25], mada se i u pogledu tih doktrina primena pojednostavljuje i ograničava na tipične slučajeve (što opet, neretko dovodi i do negiranja istih tih doktrina u samom rezultatu primene).
Čini se da je pravosuđu a i celom društvu preko potrebno da Vrhovni sud iznedri doktrine kojima će u postupanje sudova vratiti domaćinski odnos i efikasnost, kojima će ukidanje presuda postaviti na mesto koje tom institutu i pripada u teorijskom smislu, te kojima će ako ne iskoreniti, a ono svesti zloupotrebu prava stranaka na razumnu meru.
Takve doktrine je moguće usvojiti a da se pri tom ispuni uslov saglasnosti sa Ustavom, zakonom i standardima Evropskog suda, a njihova efikasnost i primenljivost u praksi bi bila neupitna kada bi potekle od takvog autoriteta kakav je Vrhovni sud. Svrha ovih razmatranja je da taj proces i iniciraju.
Zaključna razmatranja
Osnovni problem pravosuđa u Srbiji nije u njegovoj (ne)zavisnosti u odnosu na izvršnu vlast, već u odomaćenoj neodgovornosti koja je posejana u vreme samoupravnog socijalizma, i koja je protekom vremena dostigla ogromne razmere. Bez ustezanja bi se o pravosuđu moglo govoriti kao o poslednjem bastionu samoupravljanja koji u praksi funkcioniše. Neodgovornost generiše četiri osnovne grupe problema koji se mogu okarakterisati kao nepostojanje efikasnosti, nepostojanje konzistentnosti, promocija nesavesnosti i nepoštenja i relativizacija dobrog i pravičnog kao vrhunskog cilja postojanja sudstva. Među njima, svakako najznačajniji problem jeste problem neefikasnosti, koji za sobom povlači nerazumno trošenje državnih resursa (koje ne samo da ne rezultira pravdom, već i negira koncept pravne države). Na žalost, samo pravosuđe to do sada nije prepoznalo, i svoju nespornu preopterećenost predmetima vezuje za nedovoljan broj sudija i osoblja. Poređenja radi, to bi bilo isto kao kad bismo iz kuće na planini, na temperaturi od -20C slali apele da nam je hladno i da ćemo se uskoro smrznuti jer nemamo dovoljno radijatora, iako nam se na svakom zidu nalaze po dva dobro zagrejana radijatora. Jedino što nismo primetili je činjenica da su nam sva vrata i prozori na kući otvoreni i da, kad bi smo ih zatvorili (što ne planiramo, jer nismo navikli), ne samo da bi nam bilo toplo, već bi i dobar deo već postavljenih radijatora predstavljao nepotrebni balast za prostor. Neefikasnost o kojoj govorimo je samo delom posledica neusaglašenosti pravnih akata (i to ne onih sistemskih), dok je u najvećoj meri njen koren u maniru postupanja sudova koji se nedomaćinski odnose prema državnom novcu donošenjem odluka i primenom (odnosno neprimenom) procesnih mehanizama na način koji je suprotan osnovnim interesima javnog poretka, a to je funkcionalno pravosuđe. Problem neefikasnosti može biti rešen samo na jedan način, a taj način nije promena zakonskih tekstova, već usvajanje smislenih i primenljivih doktrina Vrhovnog suda koje će iz korena promeniti načine postupanja sudija u okviru istog zakonskog okruženja.
Autor: Vojin Biljić
[1]Dž. Stiglic, Narod, vlast i profit, Novi Sad, 2021, str.157-160
[2] A. Gams, Svojina, Beograd,1988, str. 339-353
[3] Report of the International Association of Judges, First Study Commision on measures to combat corruption, str.8: „ There should be appropriate decorum in the interaction between judges and other members of the legal profession, such that breach of formal protocols in the form of inappropriate familiarity (which could be or suggest corrupt practice) would be noticeable.76 Judges must conform to the highest standards and avoid any inappropriate behaviour in their public and private lives. Being a judge is an obligation to society and not only a job, but a way of life. 77 Finally, the Study Commission endorses that the obligation of judges to take an oath to adhere to the fundamental principles of independence and impartiality has more than just ceremonial significance; it is an important practical step in ensuring a culture of independence and integrity be maintained.”, dostupno na https://www.iaj-uim.org/iuw/wp-content/uploads/2016/11/Report-of-the-IAJ-1st-Study-Commission-on-measures-to-combat-corruption_Oct-2016.pdf
[4] http://integritet.rect.bg.ac.rs/akademski-integritet-1/uvod
[5] R. Ilić, Trideset godina pravosuđa SFR Jugoslavije, Niš, 1975, dostupno na https://www.prafak.ni.ac.rs/files/zbornik/sadrzaj/zbornici/z15/06z15.pdf
[6] N. Šarkić, Reforma pravosuđa, Beograd, str.17, dostupno na https://www.mpravde.gov.rs/files/Tekst%20prof%20dr%20Nebojsa%20Sarkic%20Reforma%20pravosudja%20(1)111.pdf
[7] Private Law Reform in South East Europe, Beograd, 2010, str. 247-262
[8] Svesno smo odabrali da upravo ovim rečima opišemo narativ nosilaca pravosudnih funkcija. U pitanju su termini koje Evropski sud za ljudska prava koristi u kontekstu posledica koje na žrtvu kršenja prava na zabranu mučenja i nečovečnog postupanja ostavlja takvo ponašanje.
[9] G. Radbruh, Filozofija prava, Beograd, 2015, str.144
[10] O.Bo, Država i njena vlast, Beograd, 2016, str.159.
[11] Idem, str. 141
[12] Izabrane odluke Nemačkog saveznog ustavnog suda, Beograd, 2010, str.96
[13] Detaljnije o tome na https://kopaonikschool.org/wp-content/uploads/2019/06/Prof-dr-Slobodan-Perovic-PDF.pdf
[14] J. Morley, On compromise, London 1903, str. 207:“ In a society progressing in.a normal and uninterrupted course, this play and interaction is the sign and essence of life. It is, as we are so often told, a long process of new adaptations and re-adaptations; of the modification of tradition and usage by truer ideas and improved institutions. There may be, and there are, epochs of rest, when this modification in its active and demonstrative shape slackens or ceases to be visible. But even then the modifying forces are only latent. Further progress depends on the revival of their energy, before there has been time for the social structure to become ossified and inelastic. The history of civilisation is the history of the displacement of old conceptions by new ones more conformable to the facts. It is the record of the removal of old institutions and ways of living,in favour of others of greater convenience and ampler capacity at once multiplying and satisfying human requirements.“
[15] L. LeCours, Annual Report of the Clerk of the Court of Appeals, dostupno na www.nycourts.gov/ctapps/annrpt.htm
[16]Ovo je za samu analizu irelevantno, osim iz razloga analize odnosa države prema sopstvenom budžetu. Isti ishodi se, naime, dešavaju i u odnosima privatnih subjekata.
[17] Dostupno na https://www.paragraf.rs/propisi/eticki-kodeks-principi-i-pravila-ponasanja-sudija.html
[18] Dostupno na https://www.uscourts.gov/sites/default/files/code_of_conduct_for_united_states_judges_effective_march_12_2019.pdf
[19] P.P. Pasolini, Siamo tutti in pericolo, dostupno na https://www.centrostudipierpaolopasolinicasarsa.it/pagine-corsare/la-vita/morte/siamo-tutti-in-pericolo-lultima-intervista-a-ppp-di-furio-colombo-1-xi-1975
[20] Oliver Wendell Holmes Jr( 1841-1935), sudija Vrhovnog suda SAD
[21] Primera radi Percoco v. United States, No.21-1158, argument sudije Gorsuša na neodređenost zastupnice države, dostupno na https://www.supremecourt.gov/oral_arguments/argument_transcripts/2022/21-1158_1bn2.pdf, str.44
[22] [22] Emerson H. Tiller, Frank B. Cross, What is Legal Doctrine, Northwestern University School of Law, 2005, dostupno na https://core.ac.uk/download/pdf/76622332.pdf
[23] https://en.wikipedia.org/wiki/Legal_doctrine
[24] Dostupno na https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_ustavnom_sudu.html
[25] Primer za to je tzv.doktrina četvrte instance, kreirana od strane Evropskog suda za ljudska prava, koju Ustavni sud primenjuje u izvrornom obliku; više o tome kod G. Dajović, B. Spajić, Doktrina četvrte instance i pravo na obrazloženu presudu u praksi Evropskog suda za ljudska prava, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, Beograd 2019, str. 166-195