Pojam lobiranja
Konzistentna definicija lobiranja kao pravnog pojma ne postoji čak ni u SAD, koje su bez sumnje kolevka regulative vezane za legitimnu i legalnu trgovinu uticajem. Razlog za ovo nije samo u činjenici da je u pitanju relativno mlada i nedovoljno razvijena pravna oblast, već i u političkoj osetljivosti koja je oduvek vezana za ovaj pojam.
Stoga se u uporednoj zakonodavnoj praksi može naći čitava lepeza definicija koje u svojoj biti često predstavljaju različite vidove ograđivanja i suštinskog otpora pojedinih država da u svoje pravne sisteme uvedu već stvorenu i opšteprihvaćenu praksu trgovine uticajem. Verovatno iz tog razloga se lobiranje negde smatra aktivnošću koja je usmerena na celokupni proces kroz koji lobista štiti privatni interes svog klijenta, kao što je slučaj u SAD[1], a negde aktivnošću koja je bar za potrebe zakonske definicije ograničena samo na onaj uticaj koji počinje lobističkim kontaktom[2] sa nosiocima javnih ovlašćenja. Postoje i definicije koje ostavljaju prostor da lobiranje može ali nužno ne mora biti ograničeno na lobističke kontakte[3]. Ova distinkcija nije bez praktičnog značaja, pošto je pitanje trenutka otpočinjanja lobiranja ključno kod same primene zakona na bilo koji pojedinačni slučaj.[4]
U svakom slučaju, stav autora je da je pravilnije da se pojam lobiranja veže za celokupni odnos između lobiste i korisnika lobiranja, koji počinje angažovanjem lobiste i pod koji potpadaju sve one aktivnosti koje lobista preduzima za račun korisnika lobiranja. To svakako ne znači da zakonska terminologija karakteristična za evropske države, koja pojam lobiranja ograničava na aktivnosti lobiste preduzete od trenutka prvog lobističkog kontakta, pogrešna[5]. Upravo suprotno, kada bi se u državama kod kojih je pravni formalizam tradicija, lobiranjem smatrale i radnje preduzete pre prvog kontakta sa lobiranim licem, to ne samo da bi otežalo delotvornost kontrole već bi i predstavljalo potencijalni rizik da ovaj institut nikada ne zaživi u praksi.
Bez obzira na prethodne napomene, opšta definicija lobiranja bi morala biti šira. Lobiranje bi u tom smislu predstavljalo zakonom dopuštenu aktivnost kojom se, radi ostvarivanja privatnih interesa, kroz čitav niz radnji, koje uključuju i vršenje uticaja na nosioce javnih ovlašćenja, menja ili pokušava izmeniti forma ili sadržina delova određenog pravnog sistema, odnosno sprečava nastanak promene koja bi po redovnom toku stvari nastupila.[6]
Lobiranje i javni poredak u Republici Srbiji
Usvajanjem Zakona o lobiranju[7] uvedena je tektonska promena u pravni sistem Republike Srbije. Iako uklapanje novih instituta u zakonski okvir nije neuobičajeno, posebno ne u državi koja kontinuirano usaglašava svoje zakonodavstvo u procesu pristupanja EU, malo je onih koji su imali potencijal da u tolikoj meri utiču na promenu razumevanja javnog poretka. To svakako ne znači da će Zakon o lobiranju sam po sebi doprineti da se društvena svest promeni, ali će vrednosti javnog poretka usled primene, pa čak i prostog važenja tog zakona svakako biti različite, makar u teorijskom smislu. Centralno mesto u toj promeni zauzima odnos prema trgovini uticajem.
Reč je o tome da je društveni uticaj sam po sebi, a posebno u odnosu na nosioce javne vlasti, do donošenja ovog zakona smatran nematerijalnom vrednošću[8] koja je bila van pravnog prometa, dok je trgovina uticajem smatrana krivičnim delom[9]. Bez obzira na nedovoljno razvijenu sudsku praksu koja do sada nije povukla jasne granice između prihvatljivih i neprihvatljivih ponašanja, nesporno je da je zahtev javnog poretka usmeren na čitavu paletu odgovornosti koja bi morala da prati korišćenje društvenog uticaja za svakog ko raspolaže takvom mogućnošću. Međutim, teško da se mogu pronaći jasne granice i parametri na osnovu kojih je moguće odrediti na koji način jeste, a na koji način nije dozvoljeno koristiti društveni uticaj. Ovaj problem ne postoji samo kod nas već i u državama kod kojih je pravna izvesnost na mnogo višem nivou, poput SAD, gde se i dalje smatra da pojam „ dužnosti poštene službe“( honest service fiduciary duty) još uvek predstavlja maglovitu i nedovoljno razrađenu pravnu doktrinu.[10]
U trenutku izrade ovog teksta, za pravni sistem Republike Srbije trgovina uticajem je još uvek krivično delo i to u nepromenjenom obliku. To konkretno znači da svako ko zahteva ili primi korist za sebe, neposredno ili preko trećeg lica, da korišćenjem svog društvenog položaja ili stvarnog ili pretpostavljenog uticaja, posreduje se izvrši ili ne izvrši neka službena radnja, po zakonu mora biti kažnjen za izvršenje krivičnog dela.
Nije potrebna detaljna analiza da bi se utvrdilo da je ovakvom inkriminacijom trgovine uticajem javni poredak države u međusobnoj kontradikciji. Lobista pretpostavljeno radi u ličnom interesu i za to mora primiti korist. On koristi svoj društveni položaj lobiste, kao što koristi svoj bilo stvarni bilo pretpostavljeni uticaj, jer se upravo u tome sastoji lobistička aktivnost. Konačno, on posreduje da se izvrši službena radnja implementacije određenih normi u opšti akt, koju u konačnom svakako vrši službeno, odnosno lobirano lice. Da li to onda znači da se iz kruga potencijalnih izvršilaca ovog dela moraju isključiti lica koja se bave lobističkom aktivnošću?
Sa obzirom da granice preplitanja dva zakona ne samo da nisu jasno, već nisu uopšte određene, postavlja se pitanje da li je donošenjem Zakona o lobiranju dekriminisana trgovina uticajem ili je pak dekriminisana samo za lobiste?
Ovde se lista nedoumica ne završava, pošto pojam lobiste obuhvata ogromnu većinu građana koji imaju neki uticaj, a da pri tom nisu nosioci javne vlasti- naravno, pod uslovom da se bave lobiranjem. Zbog pojma neregistrovanog lobiste[11], potencijalni lobisti su svi zakonski zastupnici svih pravnih entiteta, svi zaposleni u tim entitetima pa čak i sva lica koja zastupaju interese tih entiteta. Sa pravom se može postaviti sledeće pitanje: ko može izvršiti krivično delo trgovine uticajem, sa ovakvom pozitivno-pravnom definicijom dela. Odgovor se sam nameće – ili niko ili svako. Ovo je prilično opasno i za pravnu sigurnost i za pravnu izvesnost bar kada je lobiranje u pitanju.
Ova pravna konfuzija se svakako mora rešiti izmenama zakona i to kako Zakona o lobiranju tako i Krivičnog zakonika. Postoji, naravno, mogućnost da organ javne vlasti u čijoj je to nadležnosti[12] tumačenjem zakona u pojedinačnom slučaju trenutno i samo de facto unese neki stepen pravne izvesnosti, ali korišćenje te mogućnosti čini klizav teren još klizavijim.
Istovremeno, ne treba gubiti iz vida da čak i nakon usklađivanja zakonskih tekstova i nadamo se, uspešne harmonizacije propisa koji regulišu lobiranje sa ostatkom javnog poretka, ostaje otvoreno pitanje koje se tiče primene tih propisa u praksi, posebno kod načela zaštite javnog interesa, o čemu će više biti reči u daljim razmatranjima.
Načelo zaštite javnog interesa iz Zakona o lobiranju
Zakon o lobiranju propisuje obavezu lobiranog lica da spreči nastanak štetnih posledica koje po javni interes mogu nastupiti usled lobiranja.[13] Ova obaveza je promovisana u zakonsko načelo, što znači da čini okvir u kome se moraju tumačiti sve odredbe zakona.
Čini se da se zakonodavac koristio zakonskom tehnikom i terminologijom karakterističnom za upravni postupak, s obzirom da je formulacija ovog načela ne samo veoma slična formulaciji načela zaštite prava stranaka i ostvarivanja javnog interesa, već je i broj zakonskog člana koji promoviše načelo identičan.[14] Čak bi se moglo tvrditi i da u pogledu predmeta zaštite postoji identitet – u oba slučaja po sredi je dužnost službenog lica[15] da spreči štetne posledice po javni interes, s tim što je ova dužnost za upravni postupak određena kao supsidijarna, dok je u postupku lobiranja to jedina dužnost nosioca javnih ovlašćenja.
Postoji jedna suptilna razlika u odnosu ova dva načela. Naime, načelo upravnog postupka promoviše princip da se prava građana ne smeju ostvarivati na štetu javnog interesa, dok načelo lobiranja konstatuje da lobiranjem mogu nastati štetne posledice po javni interes. I dok organ u upravnom postupku itekako može da spreči ostvarivanje prava na štetu javnog interesa, čini se da lobirano lice nema tu mogućnost već može jedino da spreči štetne posledice koje lobiranjem mogu da nastupe. Dakle, u upravnom postupku se sprečava uzrok, dok se u postupku lobiranja sprečavaju posledice. Ovo može da ima dvojako značenje – ili se implicira da je lobiranje samo po sebi negativna pojava suprotna javnom interesu, koja se pri tom ne može sprečiti kao takva, ili pak zakonodavac smatra da se lobiranjem ostvaruje javni interes, ali da to ostvarivanje javnog interesa ipak sa sobom nosi određene negativne posledice koje je potrebno otkloniti. Mišljenja smo da lobiranje koje u svojoj biti nije upereno na zaštitu javnog interesa ne može imati štetne posledice, pošto će kao takvo, pretpostavljeno biti neuspešno. Ukoliko to pak ne bi bio slučaj, štetne posledice bi mogle da nastupe jedino u slučajevima korupcije.
Ako međutim ostavimo po strani prethodna razmatranja i usredsredimo se na suštinu načela, možemo da zaključimo da je u pitanju obaveza koja je po svojoj sadržini identična u oba postupka. Kako je zakonodavac samim Zakonom o lobiranju a contrario isključio shodnu primenu Zakona o opštem upravnom postupku i to formulacijom da se odredbe ovog zakona shodno primenjuju na postupak vezan za upis i brisanje u Registar lobista[16], to se da pretpostaviti da su, i pored identične sadržine dva načela, njihove implikacije u primeni različite.
Te razlike potiču od nedostatka regulacije postupanja u postupku lobiranja, koja je ograničena na prvi lobistički kontakt, za razliku od upravnog postupka koji je zakonski veoma detaljno regulisan. Ovo znači da suštinska ograničenja u postupanju lobiste ali i u postupanju lobiranog lica kad je u pitanju samo lobiranje ne postoje. Naravno, tu je zakonska regulativa koja svakako postavlja granice u postupanju kako lobiste[17] tako i lobiranog lica[18], ali se ta regulacija ne odnosi na sredstva koja lobista ima na raspolaganju u postupku lobiranja niti na obaveze lobiranog lica povodom preduzetih sredstava od strane lobiste.
Sve to ima direktnu implikaciju na sadržinu načela zaštite javnog interesa u postupku lobiranja – ono nije korektiv u primeni zakonom propisanih ili diskrecionih ovlašćenja već korektiv načina razmišljanja ( ili nerazmišljanja) lobiranog lica. Samim tim, ovo načelo za potrebe Zakona o lobiranju u svojoj biti u većoj meri poprima moralnu i ličnu komponentu, čime se samo načelo, da upotrebimo terminologiju Monteskjea[19] na izvestan način kvari.
Pretpostavka je, naime, da lobirano lice zaista ima volju da u postupku lobiranja zaštiti javni interes. Ali suština lobiranja je upravo dokazivanje da se javni interes ostvaruje predmetom lobiranja. Zato ovde nema sukoba između pojedinačnog prava i javnog interesa, kao što je to slučaj, ne samo u upravnom postupku već i kod ustavne regulacije javnog interesa.[20] Štaviše, sam pozitivno-pravni pojam javnog interesa[21], ustanovljen je pod direktnim uticajem Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i samim tim, indirektnim uticajem američke pravne tradicije, a definisan je u odnosu na pojedinačna prava.
Kad je lobiranje u pitanju, jedini sukob koji potencijalno može postojati je sukob u stavovima lobiste i lobiranog lica o tome šta je u stvari javni interes u konkretnom slučaju, odnosno, da li je argumentacija lobiste dovoljna da kod lobiranog lica stvori uverenje da je lobiranje u javnom interesu.
Ako se ima u vidu pretpostavljeni scenario u kome lobista raspolaže značajnim resursima i skoncentrisanim fokusom na predmet lobiranja, logično je zaključiti da će argumentacija javnog interesa koji lobista prezentuje lobiranom licu imati potencijal da odredi javni interes u pojedinačnom slučaju. Ključna uloga argumentacije u određivanju javnog interesa nije nepoznat motiv čak ni u književnosti[22], a taj odnos je istovremeno i jedna od osnovnih tačaka večitih sporenja u istorijskoj nauci.[23]
U tom kontekstu, treba imati u vidu i sveprisutno neselektivno poistovećivanje javnog interesa sa stavovima Evropskog suda za ljudska prava. Ovu pojavu, koja u praksi često dovodi do unutrašnje konfuzije pravnog sistema, pravna nauka nije identifikovala kao uzrok disfunkcionalnosti pojedinih instituta, verovatno iz razloga što svoje uporište ima u samom ustavu.[24] Nije, naime, sporno da Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda predstavlja deo unutrašnjeg pravnog poretka, nije sporno da su stavovi Evropskog suda obavezujući kada je u pitanju odnos osnovnih ljudskih prava i javnog interesa, nije sporno ni to da Evropski sud ima kapacitet da procenjuje javni interes pojedinih potpisnica Evropske konvencije u svakom pojedinačnom slučaju, pa čak i kad su u pitanju zakoni. Ono što jeste sporno, i što se uostalom najbolje vidi kod načela javnog interesa u postupku lobiranja je upravo izostanak kreativnosti kod procene javnog interesa u slučajevima gde nema potrebe a ni mogućnosti da se ovaj pojam pronađe u stavovima Evropskog suda za ljudska prava – javni interes u tom slučaju predstavlja vrednost koja postoji sama za sebe i može, ali ne mora biti u vezi sa pojedinačnim pravima, još manje sa pojedinačnim presudama.
Zaštita javnog interesa kroz funkcionalno i na zakonu zasnovano lobiranje
U vreme izrade ovog teksta, pred Vrhovnim sudom SAD upravo je okončan postupak u predmetu Percoco v. United States, koji je pokrenut po inicijativi bivšeg lobiste a kasnije nosioca javnih ovlašćenja, osuđenog za primanje mita. Slučaj je baziran na događaju u kome je Džozef Perkoko, bivši savetnik guvernera Kuoma, kao lobista primio novac za izvršenje radnje koju je kasnije preduzeo kao nosilac javnih ovlašćenja. Pitanje koje se postavilo u ovom postupku je sledeće: Da li građanin koji nije izabrani funkcioner niti je zaposlen u organima javne vlasti, ali ima neformalni uticaj na donosioce odluka, ima dužnost da štiti javni interes i da li kao takav može biti osuđen za zloupotrebu?[25] Presuda je ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak ali bez jasnog odgovora koje su granice javnog interesa i prava lica da se bavi lobiranjem.[26]
Analizirajući ponašanje sudija Vrhovnog suda, uključujući i njihove komentare upućene zastupnicima Perkoka i države, još za vreme javne rasprave moglo se naslutiti da će presuda kojom je Perkoko osuđen biti izopštena iz pravnog prometa.[27] Naime, zabrinutost sudija da bi ovakve osude mogle da utiču na brisanje linije između lobiranja i krivičnih dela bila je u toj meri vidljiva da je potpuno jasno na koji način se čuvari javnog poretka i javnog interesa odnose prema lobiranju. Ne ulazeći ovom prilikom u odnos između stava zauzetog u presudi Skilling[28] i presudi Percoco, možemo zaključiti da, bar kad je SAD u pitanju, očuvanje institucije lobiranja u pravnom sistemu jeste samo po sebi javni interes. Manje je važno da li se pri tome akcenat stavlja na ličnu slobodu, pravnu sigurnost ili potrebu da pojava koja će u praksi uvek postojati bude kontrolisana kao deo javnog poretka.
Ovo naravno ne znači da je lobiranje uvek poželjna društvena pojava. Primera radi, kad je u pitanju pravna pomoć koju u SAD pruža Korporacija za pravne usluge[29], postoje značajna ograničenja u pogledu lobiranja[30]. Međutim, postojanje zakonom dopuštenog lobiranja kao takvog jeste javni interes, pre svega zbog činjenice da je u pitanju društvena pojava koja se ne može iskoreniti ali se može kontrolisati.
Upravo iz ovog razloga, bar kad je Srbija u pitanju, detaljna pravna regulacija u postupcima lobirnja i povlačenje jasnih linija dozvoljenosti i nedozovljenosti određenih aktivnosti u odnosu na konkretne pojavne oblike predstavlja neophodnost.
Razlozi za to su očigledni. Stupanjem na snagu Zakona o lobiranju, koji u odnosu na lobiste i korisnike lobiranja predstavlja razradu osnovnog ljudskog prava na peticiju iz člana 56 Ustava Republike Srbije, lobisti i korisnici lobiranja su stekli legitimna očekivanja u pogledu vršenja njihovih prava. Ta legitimna očekivanja prate određene dužnosti države koja je tu da obezbedi kako delotvornost u vršenju prava tako i pravičnu ravnotežu između prava i javnog interesa u svakom pojedinačnom slučaju koji predstavlja ograničenje samog prava. To konkretno znači da se načelo zaštite u svojoj primeni mora odlikovati srazmernošću između zahteva javnog interesa, sa jedne strane i prava koja se lobisti i korisniku lobiranja garantuju od strane države, sa druge strane. Iako se u našoj zakonodavnoj praksi mogu naći slučajevi gde je ocena srazmernosti umesto da bude uređena zakonom prepuštena diskrecionoj oceni nosilaca javnopravnih ovlašćenja[31], to se svakako ne može smatrati dobrim rešenjem. Stoga je detaljna regulacija, bilo kroz zakon bilo kroz adekvatan podzakonski akt donet u svrhu razrade zakonskih normi koji određuju srazmeru, mora smatrati neophodnošću.
Zaključna razmatranja
Načelo zaštite javnog interesa u postupku lobiranja predstavlja pitanje koje je previše kompleksno da bi u teorijskim ali i praktičnim aspektima bilo pojednostavljeno i svedeno na lični stav nosioca javnopravnih ovlašćenja u konkretnim postupcima. Centralni deo tog problema se odnosi na pojam poštene službe koji je čak i u SAD nedovoljno precizno definisan zbog čega se čak i takav autoritet kao što je Vrhovni sud SAD našao pod poljem kritike pojedinih sudija tog suda. U Srbiji je ovo pitanje posebno značajno pre svega iz razloga što neusklađenost pojedinih zakona suštinski predstavlja prepreku za ozbiljnije bavljenje ovim problemom. Međutim, zahtevi pravne sigurnosti i pravne izvesnosti i načelo vladavine prava svakako ne mogu biti ispunjeni a da se prethodno, bar u grubim crtama ne odredimo prema ovom pitanju. Stoga je potrebno da se državni organi, pre svih Agencija za sprečavanje korupcije, na prvom mestu pozabave definisanjem granica poštene službe u postupcima lobiranja, pa tek onda svim ostalim aspektima ove nove i svakako izazovne oblasti. U tome će im biti potrebna potpuna podrška nauke i sudske prakse, ali pre svih, podrška samih lobista koji će imati tu privilegiju da kroz svoje lobističke kontakte učestvuju u oblikovanju onoga što se smatra javnim interesom u postupcima lobiranja.
Vojin Biljić
___________________________________________
[1] U tom smislu federalni Lobbying Disclosure Act, 104-65-DEC. 19,1995 109 STAT. 691 – The term “lobbying activities” means lobbying contacts and efforts in support of such contacts, including preparation and planning activities, research and other background work that is intended, at the time it is performed, for use in contacts, and coordination with the lobbying activities of others.
[2] Kao što je to slučaj u Srbiji
[3] Član 4 stav 1 tačka 14 slovenačkog Zakona o integritetu i sprečavanju korupcije ( dostupno na https://www.kpk-rs.si/) definiše lobiranje kao aktivnost koju sprovodi lobista, iz čega bi se moglo zaključiti da se pod lobiranjem smatraju i radnje koje se preduzimaju pre samog preuzimanja lobističkog kontakta ali u istom članu pojam lobiranja svodi na sam lobistički kontakt;
[4] Primera radi, na primeru definicije lobiranja koja je važeća u američkoj državni Konektikat, i koja pod pojmom podrazumeva i traženje od drugih da naprave lobistički kontakt, vidimo da bi u tom slučaju lobiranje otpočinjalo ne samim kontaktom sa lobiranim licem, već sa licem koje će kontaktirati lobirano lice: Lobbying” means communicating directly or soliciting others to communicate with any official or his staff in the legislative or executive branch of government or in a quasi-public agency, for the purpose of influencing any legislative or administrative action. Conn. Gen. Stat. Ann. § 1-91.
[5] Zakonska regulacija lobiranja u evropskim državama uglavnom se naslanja na OECD Preporuci o principima za transparentnost i integritet u lobiranju ( https://legalinstruments.oecd.org/public/doc/256/256.en.pdf), koja u članu 3 Aneksa sadrži definiciju lobiranja koja se vezuje za lobistički kontakt
[6] Važno je napomenuti da ne postoji nijedan načelni razlog zbog koga se u okviru lobističkog angažmana lobiranjem ne bi smatrala npr. inicijativa za ocenu ustavnosti zakona podneta ustavnom sudu, koja ima za cilj da otvori prostor u kome će se nakon eventualnog uspeha po istoj, izvršiti lobiranje u užem smislu
[7] Sl.glasnik RS,br.87/2018 i 86/2019
[8] Termin je pozajmljen iz prakse sudova u SAD, u tom smislu United States Court of Appeals for the Sixth Circuit in United States v. Frost: “…The court disagreed, ruling that “private” individuals, such as Frost and Turner, may commit mail fraud by breaching a fiduciary duty and thereby depriving a person or entity to which the duty is owed of the intangible right to the honest service of that individual..”
[9] U tom smislu član 366 Krivičnog zakonika( Sl. Glasnik RS 85/2005, 88/2005-ispr.107/2005-ispr.72/2009, 111/2009,121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019)
[10] Izdvojeno mišljenje sudije Gorsuša, kome se pridružio sudija Tomas, .u presudi Vrhovnog suda SAD Percoco v. United States, No.21-1158:“…Sud je našao da su instrukcije date poroti u ovom slučaju previše neodređene. I ja se slažem. Ali po mom mišljenju problem je mnogo dublji zato što nijedan set instrukcija ne može popraviti stvari. Do danas niko ne zna šta pojam „zloupotrebe poštene službe“ uključuje. A ustavni zahtev due process ne toleriše tu vrstu neodređenosti u našem pravu, posebno kad je vezana za izricanje krivičnih sankcija. Nejasni zakoni lišavaju ljude mogućnosti da predvide kakve će posledice imati njihovo ponašanje…“.
[11] Član 4 Zakona o lobiranju
[12] Npr. Agencija za sprečavanje korupcije
[13] Član 7 Zakona o lobiranju
[14] Uporediti član 7 Zakona o lobiranju i član 7 Zakona o opštem upravnom postupku ( Sl.Glasnik RS 18/2016, 95/2018)
[15] Postoje i slučajevi gde lobirano lice nije službeno lice( npr. sudija koji je član Visokog saveta sudstva, narodni poslanik i sl.) ali je pretpostavka da će lobirana lica u najvećem broju biti upravo službena lica
[16]Član 25 Zakona o lobiranju
[17] Zakon o lobiranju, Kodeks ponašanja učesnika u lobiranju( Sl.glasnik RS, 53/19, 142/20 , 4/21), Krivični zakonik itd.
[18] Zakon o državnim službenicima ( Sl.glasnik RS 79/2005, 81/2005 isp.83/2005,-ispr.64/2007, 67/2007-ispr.116/2008, 104/2009, 99/2014, 94/2017, 95/2018, 157/2020 i 142/2022) itd.
[19] Detaljnije o tome S. Monteskje, Duh zakona
[20] Ustav Republike Srbije, kao i Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda javni interes definišu u kontekstu ograničenja pojedinačnih prava- ovo posebno važi za osnovna ljudska prava koja su relativne prirode, poput prava na imovinu itd.
[21] Presuda Vrhovnog suda SAD Munn v. State of Ilinois ( 1876) , kojom je stvorena public interest doktrina, korene nalazi u razmatranjima Lord Chief Justice Hejla za koja ističe da su već više od dva veka opšteprihvaćena.
[22] Primera radi, ovu pojavu Sjenkevičev junak Kmićic objašnjava kralju Janu Kazimiru II:“….Međutim me je Rađivil pozvao k sebi i počeo ubeđivati. Dokazao mi je kao dva i dva četiri da je dobro uradio, da je samo na taj način mogao spasiti propalu otadžbinu. Ja ne umem ni na ponovim njegove razloge, toliko su oni bili silni, toliku su sreću obećavali otadžbini. On bi ubedio i sto puta pametnijega, a kamoli mene prostaka, vojnika, on, onakav diplomata….“- H. Sjenkevič, Potop, Beograd, 1979
[23] Za neke je, primera radi, Ustav iz 1869 veliki korak napred, za neke je to poraz; isto je i sa Tajnom konvencijom, pristupanjem Trojnom paktu itd. – ono što je zajedničko svim tim raspravama koje se nikada neće završiti je odnos događaja i javnog interesa.
[24] Misli se na član 18 Ustava koji ustanovljava obavezujuće tumačenje odredaba o ljudskim pravima
[25] https://www.scotusblog.com/case-files/cases/percoco-v-united-states/
[26] Ovo pravo inače proizilazi iz prava na peticiju, koje je osnovno ljudsko pravo koje garantuju ustavi, kako u SAD tako i u Srbiji.
[27] https://www.supremecourt.gov/oral_arguments/audio/2022/21-1158
[28] Skilling v. U.S. 561 U.S. 358(2010) , Justice Ginsburg: „ ..Bribes or kickback are the only situations in which the honest service doctrine may apply to prohibit the use of mails and wire to further fraudelent schemes. The doctrine should nor arise in situations when a public official or private employee engages in undisclosed self-dealing..“
[29] Legal Services Corporation Act (1974) 42 U.S.C. 2996-29961
[30] 45 CFR Part 1612- Restrictions on lobbying and certain other activities
[31] Primer je Zakon o zaštiti podataka o ličnosti