Uvod
Filozofija prava nikada nije bila tema koja je okupirala srpske pravnike, posebno praktičare. Štaviše, sa izuzetkom dela profesure kojoj je ova pravna oblast uža sprecijalnost, gotovo da niko ozbiljnije ne pristupa identifikaciji onih vrednosti koje bi trebale da trasiraju tok misli sudija u procesu primene prava. Možda je to jedan od uzroka zbog kojih praksa postupanja najviših sudova u Republici Srbiji često odaje utisak dezorijentisanosti u svojoj nekonzistentnosti, što po pravilu dovodi do apsolutne nemogućnosti da se predvidi tumačenje bazičnih pravnih pojmova u njihovoj primeni na konkretne činjenične sklopove. Ako sam pojam vrednosti posmatramo onako kako ga je definisao prof. Lukić[1], onda je vrednost „ono što treba da bude, to je jedan zahtev uperen ka onome šta jest u pravcu da ono što treba da postane jest, da se zahtev ostvari, ne gubeći nikako svoju suštinu trebanja”. Pitanje je dakle, koje to vrednosti štite naši sudovi prilikom primene prava i sa druge strane, da li uopšte postoji bilo kakva stvarna (ne razmatrajući one proklamovane) koorelacija između tih vrednosti i primene pojedinačne norme u konkretnom slučaju. Upravo bi odgovor na to pitanje mogao da bude uzrok opštepoznate posledice, a to je činjenica apsolutne nepredvidivosti sudijskog rezona u kome se mogu tražiti i koreni niskog stepena pravne sigurnosti i pravne izvesnosti, kojom se odlukuje naš pravosudni sistem.
Odnos vrednosti i društvenog interesa u Republici Srbiji
Ustav Republike Srbije[2] određuje Republiku Srbiju kao državu srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovanu između ostalog i na pripadnosti evropskim principima i vrednostima. Pogrešnim ili zlonamernim tumačenjem ove norme, moglo bi se zaključiti da je osnovni zadatak sudova u tome da štite evropske principe i vrednosti i da se u tome iscrpljuju interesi javnog poretka, a da se taj zadatak ostvaruje prepisivanjem normi nekih evropskih država. Lončar u maksimi da je uvek bolje kopirati nego inovirati nalazi jednu od pogubnih zabluda naših menadžera i daje čvrste argumente protiv takvog pristupa, a ti argumenti su bez izmena mogli biti upućeni i našim pravnicima.[3] Pored toga, čini se da je ustavotvorac ne slučajno baš posvećenost evropskim vrednostima, stavio na poslednje mesto, iza interesa naroda, vladavine prava i socijalne pravde, načela građanske demokratije i zaštiti ljudskih i manjinskih prava. Stoga je pomalo iznenađujući stav kojim ugledne sudije često, svesno ili nesvesno, na određeni način dovode javnost u zabludu upravo isticanjem ove kategorije posvećenosti evropskim vrednostima kao ultimativnog prioriteta javnog poretka. Neki od sudija idu i korak dalje, pa interese Evropske unije, često i one koji su političke prirode, stavljaju u poziciju neprikosnovenog svetionika, izjednačavajući ih sa evropskim vrednostima pomenutim u Ustavu. Sa druge strane, nije zanemarljiv ni broj sudija koje izvor vrednosti vide u institutima samoupravnog socijalizma, a to se da zaključiti iz obrazloženja presuda, posebno onih donetih u građanskim predmetima. Da paradoks bude potpun, često su u pitanju iste sudije – oni koji dok istovremeno deklaratorno ističu posvećenost evropskim vrednostima u praksi presuđuju sa pozivom na kategorije koje su bliže određivale vrednosti samoupravnog socijalizma. Zaključak je nedvosmislen – ni same sudije nisu do kraja zauzele stav o tome šta su uopšte vrednosti koje bi morali da štite, pa samim tim ni koje bi to bile one evropske.
Iako je utisak da ni teoretičari nisu načisto oko identifikacije pojma društvenog interesa u praksi, pa samim tim ni oko određenja pojma vrednosti u konkretnom istorijskom trenutku, ostaje činjenica da Lukićeva definicija, bar za potrebe prava, daje sasvim dovoljnu teorijsku osnovu za razrešenje nedoumica. S obzirom da ni potlačena ali ni vladajuća klasa nemaju samo isključivo svoje klasne interese, pisao je Lukić, te budući da čine isto društvo od koga im zavisi i sam opstanak, obe su zainteresovane da ono upravo kao društvo postoji i unapređuje se kako bi veliki broj društvenih funkcija i organizovanih službi koje ih vrše održao i razvio na opštu korist. U toj oblasti zato nema sukoba već postoji saradnja, a na datom stupnju društvenog razvoja, država i pravo kao klasne tvorevine obavljaju i bitne opštedruštvene funkcije, jer ih u datim okolnostima ne može obavljati opštedruštvena organizacija.[4] Ako bismo ovu definiciju, nesporno zasnovanu na premisama društveno-političkog sistema koji je u to vreme postojao, pokušali da stavimo u kontekst sadašnjeg ustavnog okvira, moglo bi se zaključiti da je društveni interes ono što predstavlja interes svih relevantnih društvenih činilaca u održanju i napretku društva, koji se definiše, štiti i unapređuje kroz njihovu saradnju. Ovo bi značilo da bi za konkretizovanje društvenog interesa u svakom pojedinačnom slučaju bilo potrebno neupitno uverenje sudije o saradnji društvenih činilaca u odbrani njihovog zajedničkog interesa. Pitanje je koji je to interes? Vladavina prava, sama po sebi to svakako ne može biti, jer ona uprkos nekim stavovima Ustavnog suda Republike Srbije nije sama po sebi cilj, već sredstvo za društveni napredak.[5] Štaviše, ako to ne bi bio slučaj, sudije bi se svele na puke primenjivače zakona i ni na jedan način se ne bi razlikovale od bilo kojih drugih autoriteta koji primenjuju zakon, što bi za posledicu imalo postojanje paradoksa neobičnog običaja[6] kako je taj fenomen nazvao Hjum, gde “Veliko nasilje i nepravilnosti prolaze nekažnjeni dok jedna stranka poziva na poslušnost vrhovnom vladaru, a druga na sankciju osnovnih zakona”.[7] Suština je u tome da su društvene vrednosti pobrojane u članu 1 Ustava, uključujući i vladavinu prava i evropske ali i druge vrednosti, ustavno prepoznati mehanizmi putem kojih naše društvo ostvaruje društveni ili savremeno rečeno javni interes i to u okviru sada postojećeg ustavnog okvira. One su dakle, kako ih sam Ustav definiše, vrednosti na kojima je zasnovana država. Tim vrednostima treba dodati i jednu opštu društvenu vrednost navedenu u ustavnoj preambuli, a to je državna tradicija srpskog naroda, sa jedne i ravnopravnost svih građana i etničkih zajednica, sa druge strane, koje vrednosti su omeđile primenu i tumačenje ovih iz člana 1 Ustava.
Istovremeno, izazovi dugogodišnjeg trenda unifikacije pravnih pravila ne samo u okviru EU već i na relaciji EU-SAD, baziranih uglavnom na međunarodnim ugovorima, ali u izvesnoj meri i na prihvatanju praktičnih rešenja, nesporno relativizuju pitanja državne tradicije. Međutim, ta relativizacija svakako nije, niti po svojoj prirodi može biti apsolutna. Pri tome, ne treba zaboraviti da postoji značajna razlika između univerzalnih vrednosti čovečanstva poput, primera radi, ljudskih prava i implementacije određenih pravnih modela u pravni poredak Republike Srbije u skladu sa međunarodnim ugovorima, kakav je, opet primera radi, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. I pored toga, pravni sistem države ipak uvek ostaje jedinstven i neponovljiv upravo zbog državne tradicije. Filozofski, ovu osobenost je objasnio Lajbnic, dajući primer grofice od Hanovera koja u parku nije uspela da pronađe dva identična lista. Jer kad bi listovi bili identični, u pitanju bi bio jedan list. Fusaro je upravo na ovom primeru objasnio značaj osobenosti nasleđa pojedinih društava.[8] Na istoj liniji je i pravna teorija. Kako je to još Andra Đorđević primetio, “pravo svakog naroda mora imati svoj osobeni nacionalni karakter i, štaviše, ono nam mahom daje upravo najjasniju sliku duhovnog i socijalnog stanja svoga naroda“, pa zato „ideja o kakvom jedinstvenom svetskom pravu stoji, dakle, u opreci s antropološkom organizacijom roda ljudskoga“.[9] Smisao ustavne preambule koja državnu tradiciju srpskog naroda pretpostavlja samom ustavnom tekstu je upravo u tome – da se očuva osobenost pravnog poretka u skladu sa osobenostima našeg društva. Napredak društva u okviru te osobenosti je upravo ono što je Lukić prilikom definisanja pojma vrednosti nazvao „suštinom trebanja“.
Postojanje suštinske sudske vlasti kao preduslov za zaštitu vrednosti
Ono što sudije razlikuje od ostalih subjekata koji isto tako primenjuju pravo na pojedinačni slučaj je upravo zaštita društvenog interesa, kroz zaštitu društvenih vrednosti. To je istakao još Platon, kada je, govoreći o čuvarima zakona i običaja te neophodnosti da ti čuvari imaju posebne sposobnosti, kao slepce ocenio one koji “zaista nemaju nikakvo znanje o biću svake stvari i koji u dušama nemaju jasan uzor, te nisu u stanju da na to gledaju, kao što to čine slikari kao na najčistiju istinu kako bi sve svodili na nju i posmatrali je što tačnije mogu, i kako bi mogli ustanoviti i ovdašnje zakone o lepom, pravičnom i dobrom, gde god je to potrebno, a da, u isto vreme sačuvaju i zadrže one koji već postoje“.[10] Drugim rečima, da bi sudija zaista bio čuvar zakona i običaja, on mora pronići u srž interesa države ali i društva zarad čije zaštite zakoni i postoje, što posledično sužava krug lica koja su, pored toga što ispunjavaju formalne uslove, ujedno i obdarena posebnom sposobnosti da ne samo razumeju već i osećaju suštinu i cilj zakona.
Sam Ustav, kao društveni pakt u teoriji i istovremeno suvereni dekret u stvarnosti našeg naroda[11], izričito ne određuje svrhu sudijske funkcije u zaštiti društvenog interesa, ali je potpuno jasno da se ta svrha ostvaruje kroz vršenje sudske vlasti i primenu zakona u skladu sa društvenim interesom. Pri tome bi pravilna primena zakona bila ona koja štiti društveni interes, a pogrešna ona koja šteti društvenom interesu. Za pravilnu primenu zakona neophodno je dakle saznanje o biti društvenog interesa i sposobnost da se takvo saznanje postigne. Ono ne može biti odraz trenutne inspiracije sudije, niti postupanje po unapred propisanim pravilima, već svakog sudiju mora određivati lično uverenje, koje je zasnovano na istim onim vrednostima na kojima je zasnovana i država. Te vrednosti su istovremeno granica dozvoljenog i minimum potrebnog da bi sudija imao bilo kakvu stvarnu moć. One sudije koje nemaju čvrsta uverenja ili, što je još gore, nemaju nikakva uverenja, nikada neće biti u stanju da razumeju svrhu svoje funkcije, pa samim tim ni da učestvuju u vršenju sudske vlasti u suštinskom smislu. Štaviše, i sudska vlast kao grana vlasti može imati stvarnu moć samo pod uslovom da je bazira na moći uverenja kao jedinom dostupnom izvoru moći.
Činjenica da je ustavnim normama određeno da sudovi, koji su nosioci sudske vlasti, presuđuju u ime naroda, kao i da to čine primenom na prvom mestu Ustava, a zatim i ostalih pravnih akata, obavezuje sudove na budnost prilikom primene prava.
Ovo iz razloga što svako oživljavanje pravne norme u konkretnom slučaju, mora u konačnom služiti zaštiti vrednosti na kojima je zasnovana država. Među tim vrednostima svakako nije kratkoročni fiskalni interes države, bar ne onaj koji je zasnovan na protivpravnosti koju neretko generišu sami državni organi, a koji sudije po pravilu poistovećuju sa javnim interesom. Isto se može reći i za privatne interese političkih ili ekonomskih moćnika, pa i lične interese samih sudija – razumemo da je prirodna slabost ljudi imaginarni strah od različitih izazova, počev od mentalne gimnastike, nesigurnosti u sopstveno znanje, potencijalnog pritiska i sl, koja je, s obzirom na način izbora i selekcije sudija u dugom vremenskom periodu sveprisutna i kod samih sudija. Sa druge strane, nagrade za stvarnu zaštitu društvenih vrednosti jednostavno nema, pa i dalje od toga – sve i kad bi je bilo – u pitanju je posao koji se mnogima čini uzaludnim. Tome treba dodati i nespornu društvenu činjenicu, koju je još Pazolini nazvao „poslom destruktivne homologacije svake autentičnosti i konkretnosti“, kojim potrošačke vrednosti u praksi brišu svaku stvarnu društvenu vrednost[12]. Da li je pored svih prethodno pobrojanih izazova uopšte realno očekivati da sudije zaista mogu ne samo delotvorno već i, ne manje važno, sinhronizovano trasirati svoja tumačenja na taj način da sistem istovremeno ispuni standarde predvidljivosti i zaštite vrednosti?
Odgovor na ovo pitanje zavisi od stepena moći sudske vlasti. Ako sudska vlast poseduje dovoljno moći da se u slučaju devijacije može suprotstaviti drugim granama vlasti u zaštiti vrednosti javnog poretka, onda se ona zaista može nazvati vlašću. A pošto sudska vlast nema niti može imati ni ekonomske ni političke izvore moći, jasno je da izvor te moći može isključivo biti moć uverenja. Rasel[13] je na stanovištu da društveno jedinstvo zahteva uverenje, ili pravila ponašanja ili preovlađujući osećaj ili u najboljem slučaju kombinaciju svega ovoga. Bez ovako nečega, svaka zajednica (pa i ona sudijska) se raspada i postaje plen drugih nosilaca moći[14]. A ukoliko prihvatimo Raselovu konstataciju da je poslušnički stav štetan i za inteligenciju, dolazimo do uzroka svega što danas odlikuje pravosuđe, koje je još uvek daleko od suštinske sudske vlasti.
Vrednovanje društvenog interesa od strane sudske vlasti
Pojam sudije nije definisan ni Ustavom ni zakonima. Pored toga, nije definisana ni uloga sudije u vršenju sudske vlasti. Interesantno je da ni same sudije, kako u okviru svojih udruženja, tako i kroz akte u čijem su donošenju učestvovali, nisu odredili misiju ni kratkoročne ciljeve vršenja sudske vlasti, pa samim tim ni principe pod kojima tu vlast vrše.[15] Iako je logično da upravo takvi principi odrede granice ili bar smernice koje su vodilje sudijama u vršenju sudijske funkcije, njih nije moguće naći niti u jednom obavezujućem aktu, uključujući i Zakon o sudijama, pa čak ni u Etičkom kodeksu sudija[16]. Iako u uvodnoj rečenici Etički kodeks navodi da će njime pored pravila ponašanja biti utvrđeni etički principi, te iako se u odeljku VII kao posebno pravilo ponašanja navodi odanost etičkim principima, njih u Kodeksu jednostavno nema. Čak i ukoliko bismo nezavisnost i nepristrasnost u postupanju sudije (odeljci I i II) svrstali u principe, jasno je da stručnost i odgovornost, dostojanstvenost, posvećenost i sloboda udruživanja (odeljci III-VI) to svakako nisu – stručnost i odgovornost, dostojanstvenost i posvećenost su pravila ponašanja sudija, dok je sloboda udruživanja osnovno ljudsko pravo koje samim tim pripada i sudijama. Nezavisnost i nepristrasnost, sa druge strane, nisu rezervisane samo za pripadnike sudske vlasti već i za pripadnike zakonodavne, pa čak i izvršne vlasti. Primera radi, posebno u liberalnim državnim uređenjima, postoji značajan broj državnih agencija i niz drugih autoriteta, poput centralne banke, Zaštitnika građana, Državne revizorske institucije itd, koje su istovremeno i nezavisni i nepristrasni od izvršne vlasti. Sa druge strane, površno je i neozbiljno jednu tako značajnu funkciju kao što je sudijska svesti na par pravila ponašanja, koji su uzgred u tekstu Etičkog kodeksa na nivou floskula. Čini se da je sadržina Etičkog kodeksa prepisana iz Kodeksa ponašanja Međunarodnog krivičnog suda, mada i taj Kodeks ima preambulu sa ciljevima. Posmatrajući dakle pozitivne propise koji regulišu sudijsku funkciju, možemo da zaključimo da je sudija nosilac sudijske funkcije koji vrši sudsku vlast tako što sudi i pri tome ima određena prava i određene obaveze, ali ne i misiju.
Za razliku od našeg Etičkog kodeksa, primera radi Model ponašanja sudija Američke advokatske komore, u svojoj preambuli[17] ima jasno definisane ciljeve, ali i jasna pravila ponašanja. Ako uzmemo za primer pojam integriteta, koji je potpuno nejasan u našem Kodeksu, američke sudije znaju da se pod integritetom podrazumeva poštenje, iskrenost, pravičnost, dostojanstvo i čvrstina karaktera, a da je svrha zahteva integriteta održavanje i uvećanje poverenja javnosti u pravni sistem države. Interesantno je da je po našem Zakonu o sudijma[18] sudija dužan samo da održi poverenje u svoju ličnu nezavisnost i neprisrasnost, ali ne i u pravni sistem, što je potpuni nonsens. Dalje od toga, ukoliko uporedimo Etički kodeks Državne revizorske institucije[19] i Etički kodeks sudija, čini se da Savet DRI u poređenju sa Visokim savetom sudstva mnogo ozbiljnije shvata ne samo poverenje javnosti u instituciju već i pitanje pravne regulacije, te da su zahtevi koji se stavljaju pred revizore u pogledu standarda ponašanja daleko iznad onih koji se stavljaju pred sudije.
Stoga nije iznenađujuće što se sudska vlast više bavi svojim materijalnim položajem nego važnim državnim i društvenim pitanjima, koja su, čini se potpuno marginalizovana. Na taj način, sudska vlast samu sebe postavlja u položaj podređen izvršnoj vlasti, odričući se pri tom ne samo ustavom proklamovane ravnopravnosti vlasti, već i potrebe da u javnosti održi kakav takav privid postojanja te vlasti u praksi.
Uloga sudske prakse u zaštiti društvenog interesa
Možda je upravo u prethodnim razmatranjima klica problema koji odlikuje naš sistem sudske vlasti. Osim toga što u našoj javnosti apsolutno ne postoji poverenje u pravosuđe, sam sistem je u tolikoj meri sveden na međusobno kontradiktorne banalnosti da je nemoguće pronaći čak i nit koja ga trasira, a kamoli doslednost u stavovima. Tumačenje pravnih instituta na dovoljnom nivou apstrakcije je retkost, ali je zato numerus clausus praksa takva da pravne institute prilagođava pojedinačnim slučajevima. Poređenja radi, u svrhu objašnjenja ovog paradoksa, možemo uporediti zahtev za tumačenje bilo kog pravnog instituta, koji je po svojoj prirodi vid standardizacije sa, primera radi standardizacijom dužine kreveta. Pretpostavka je, a to zna svaki trgovac, da je preduslov i proizvodnje i trgovine, saznanje o tome kolika je standardna dužina kreveta koji nameravamo da ponudimo potrošačima. Da bi se znalo da li je isporučen krevet standardne dužine, neko najpre mora da utvrdi da je standardna dužnina kreveta 190 cm, pa će se u svakom odnosu ceniti da li je krevet zaista imao tu dužinu i tako sve dok se stav ne promeni u smislu da se odluči da je standardna dužnina npr. 200 cm. Isto bi trebalo da bude i sa pravnim institutima. Posao standardizacije pojmova sprovode najviše sudske instance, pa se unapred zna na koji način se cene pojmovi. Međutim, naša sudska praksa uglavnom nema opšte standarde. Kad bi rezon sudske prakse primenili na dužini kreveta, standardi bi bilo različiti u odnosu na pojedine učesnike, vrste predmeta ili potrebe trenutka. Tako bi za potrebe predmeta gde su tužioci taksisti dužina kreveta bila 180 cm, u predmetima sindikata 160 cm, u predmetu banaka 170 cm, a za potrebe krivičnih postupaka onoliko koliko kaže tužilac. Pri tom je sasvim u redu pred kupca kreveta, onako uzgred staviti zahtev da se skrati ako mu je krevet prekratak, ili da se izduži ako mu je krevet prevelik. Upravo zbog tih ad hoc tumačenja instituta, nastaje i pravna neizvesnost, a predvidljivost ishoda postupaka se bliži magičnom procentu od 50%. Ovo konkretno znači da stranka ima 50% šanse da dobije spor i kad je u pravu 0%, što neminovno vodi ka nerazumnoj opterećenosti sudova, i još gore, što dodatno učvršćuje sud u ulozi oruđa za izbegavanje zakona. Zbog čega bi dužnik dobrovoljno platio dug, kad u parničnom postupku može dobiti grejs period od bar 5 godina, pri čemu ima šanse i da dobije spor? Zbog čega bi učinilac prekršaja dobrovoljno platio kaznu kad zna da zbog broja postupka postoji realna šansa da mu predmet zastari? Zbog čega bi državni službenik doneo zakonito drugostepeno rešenje, kad zna da sudija Upravnog suda ima u radu 1200 predmeta i da će vrlo verovatno odluka biti doneta kad on za 3 godine ode u penziju? Čini se da je najveći problem sudske prakse upravo taj što ove posledice koje su u društvu opštepoznate, nije ni identifikovala kao problem pa samim tim ni pokušala da pronađe uzroke, čijim bi otklanjanjem sistem mogao da krene u pravcu uspostavljanja funkcionalnosti.
Sa druge strane, nedovoljna preciznost i opštepristuna površnost pri tumačenju važnih instituta, stvara takozvani klizav teren (eng. slippery slope) koji dovodi do raspada konzistentnosti čak i u onim oblastima društvenog života koji čine esenciju svakog društva. Ako analiziramo stav sudske prakse kod određivanja granica slobode izražavanja, npr. krivičnog dela uvrede (bez ulaska u celishodnost inkriminacije), dolazimo do zaključka da oni koji se bave “političkom delatnošću” nemaju pravnu zaštitu u slučaju vređanja. Ovo je posledica pogrešnog shvatanja suštine tumačenja člana 10 Evropske konvencije datog od strane Evropskog suda za ljudska prava koji je postavio različite granice trpljenja kritike za javne ličnosti i funkcionere u odnosu na većinu građana. Na stranu što se stav naše sudske prakse sve i da je konzistentan, a čak ni to nije slučaj, ne podudara sa stavom Evropskog suda koji uvek zahteva pravičnu ravnotežu između suprotstavljenih prava, u ovom slučaju prava na privatnost i dostojanstvo ličnosti i, sa druge strane, slobode izražavanja, za konkretnu analizu je to manje važno. Pretpostavimo da je “nalog” Evropskog suda doslovno primenjen i krenimo od prvog pitanja: šta je to politička delatnost? Da li se ovaj pojam odnosi na one koji žive od politike, pa u tom smislu primaju neki vid naknade, pošto pojam delatnost podrazumeva lukrativni element? Ili su u pitanju samo javni funkcioneri? Pošto je čovek političko biće koje ne samo da podrazumevano i ima i izražava političke stavove, posebno u eri interneta, po kom kriterijumu se tačno razlikuju oni koji se bave političkom delatnosti od onih koji samo izražavaju politički stav? O tome sudska praksa nema stav, već sudije same ad hoc određuju ko jeste a ko nije političar, bez daljeg obrazloženja. Dakle, građani unapred ne samo da ne znaju niti mogu saznati šta je uopšte politička delatnost već ni ne znaju da li se prilikom iznošenja političkog mišljenja bave političkom delatnošću ili ne, pa samim tim i nemaju predstavu kada će imati pravnu zaštitu od krivičnog dela uvrede. Kad bismo, sa druge strane ovaj pojam političke delatnosti suzili samo na javne funkcionere, ispada da je van suda u krivično-pravnom aspektu dozvoljeno vređati sudije, pošto su i oni javni funkcioneri, a s obzirom da su pripadnici sudske vlasti moglo bi se reći i da se bave političkom delatnošću. Ako je to slučaj, kako onda zaštititi dostojanstvo sudije van suda? A ako to nije slučaj, da li sudije uopšte pretenduju da imaju sudsku vlast? Naravno da bi ove logičke posledice bile nezamislive kada bi se stavovi sudske prakse zauzimali preciznim tumačenjem insitituta, sa osvrtom na posledice tumačenja tih instituta u situaciji kada se primene na druge slučajeve, a ne samo na slučaj koji je inicirao tumačenje. To je upravo ono na šta akcenat stavlja primera radi, američki Supreme Court, kada u javnim raspravama insistira na posledicama zauzimanja stava. Zaključak je da pravna sigurnost, pravna izvesnost ali i određena društvena vrednost, nikada ne mogu biti postignuti zauzimanjem stava na pojedinačnom primeru, bez detaljnog, preciznog i dalekovidog tumačenja ključnog pravnog pojma.
Da se vratimo na ulogu sudija u zaštiti društvenih vrednosti, i to baš na primeru uvrede. Sudije koje samo rešavaju problem predmeta dvojice političara koji uzurpiraju krivični sud, mogu naneti ogromnu štetu sistemu. Za razliku od njih, sudije koje rešavaju pitanja odnosa slobode izražavanja i osnovnih ljudskih prava, a pri tom štite društvenu vrednost poštovanja razlika i posledično pristojnosti u komunikaciji, uz podrazumevanu zaštitu svačijeg integriteta, pri čemu su dvojica političara koji uzurpiraju krivični sud samo inicijatori stava koji se ima doneti povodom njihovog predmeta, a koji stav će konačno rešiti pravno, a ne lično pitanje, te zaštititi društvenu vrednost a ne lični interes, unapređuju sistem. Zato se pravni sistem Srbije toliko razlikuje od pravnog sistema SAD u svojoj funkcionalnosti, i to je, čini se, osnovna razlika između vladavine prava i vladavine nagona.
Zaključna razmatranja
Sudska vlast podrazumeva nezavisnu granu vlasti koju čine sudije i koja nije samo aparat za rešavanje sudskih predmeta. Upravo suprotno, u pitanju je vlast zasnovana na moći uverenja, čija je osnovna dužnost da obezbedi zaštitu vrednosti na kojima počiva pravni poredak, a ona to čini primenom prava. Sudije su dakle nosioci sudske vlasti, a ne zaposleni u državnim organima. Kao takve, one moraju biti svesne i svojih mogućnosti, ali i svoje odgovornosti posebno kod zaštite vrednosti na kojima počivaju država i društvo. Niko osim sudija ne može odrediti na koji način će te vrednosti biti zaštićene, jer niko osim sudija nema moć da u konačnom odredi domašaj zakona u praksi. Zbog značaja ovih pitanja ne samo za društveni razvitak već i za funkcionalnost sudskog sistema, površnost i odbojnost da se prihvati sudska vlast u svojoj suštini, dovode do posledica koje su čak gore od stanja gde nema ni zakona ni sudija i gde seoski kmet određuje ko je od dvojice parničara u pravu. Jer kad seoski kmet ne bi štitio interese zajednice, izgubio bi svoj ugled i seljaci bi ga zamenili drugim kmetom.
Vojin Biljić
[1] R. Lukić, Sistem filozofije prava, Beograd, 2012g, str. 273
[2] Sl. glasnik RS br. 98/2006 i 115/2021
[3] D. Lončar, Inercija zabluda: učestale greške menadžera, Valjevo, 2020
[4] R. Lukić, Sistem filozofija prava, str. 481
[5] Misli se na odluku Ustavnog suda I Uo 45/2020 od 17.09.2020. godine, Sl. glasnik RS, br. 126/20 kojom je rešavano o ustavnosti akata donetih u vreme vanrednog stanja, pri čemu je Ustavni sud načelo vladavine prava uzdigao iznad načela narodne suverenosti, i koje je cenio van bilo kog konteksta vrednosti na kojima je u skladu sa Ustavom zasnovana Republika Srbija
[6] Ovo često vidimo u praksi, posebno u situacijama u kojima nosioci sudske vlasti mole predstavnike izvršne vlasti da im odobre neko pravo
[7] D. Hjum, Politički eseji, Beograd, 2008, str. 264
[8] D. Fusaro, Difendere chi siamo, Milano, 2020
[9] A. Đorđević, Sistem privatnog (građanskog) prava, Beograd, 996, str.38
[10] Platon, Država, Beograd, 2013, str.143
[11] Kako je to definisao Borgo, u tom smislu O. Bo, Beograd, 2016, str. 233
[12] PP. Pasolini, Scrtitti corsari, Milano 1975, str.23: „…Ha cominciato un’opera di omologazione distruttrice di ogni autenticita e concretezza. Ha imposto cioe -come dicevo-i suoi modelli: che sono modelli voluti dalla nuova industrializzazione, la quale non si accontenta piu di un “uomo di consuma”, ma pretende che non siano concepibili altre ideologieche quela del consumo. Un edonosmo neolaico, ciecamente dimentico di ogni valore umanistico e ciecamente estraneo alle scienze umane…“
[13] B. Rasel, Moć, Beograd, 2002, str. 174
[14] Rasel je upotrebio sintagmu “postaje plen tiranina“
[15] Pod obavezujućim aktima ne podrazumevamo Nacionalne strategije i sl.
[16] Sl. glasnik RS, br.96/2010 i 90/2021
[17]https://www.americanbar.org/content/dam/aba/administrative/professional_responsibility/2011_mcjc_preamble_scope_terminology.pdf
[18] Član 3 Zakona
[19] Dostupno na www.dri.rs