Uvodne napomene
Namesnički ustav iz 1869.godine po mnogima predstavlja akt kojim su stvoreni uslovi za parlamentarizam a naše društvo potvrdilo svoju otvorenost ka modernim tokovima. Istovremeno, upravo je ovaj ustav, ne samo u pravnom i političkom već i u istorijskom aspektu, posebno interesantan i to zbog okolnosti koje su prethodile njegovom donošenju, ali i onih koje su nastupile nakon tog trenutka. Možda se sam ustavni tekst u velikoj meri i na neki poseban način i ne razlikuje od drugih ustava Srbije XIX veka, ali trenutak u kome je ustav donet čini ga jedinstvenim. Naime, pitanje je u kojoj su meri vreme i način donošenja Namesničkog ustava uopšte bili u liniji sa tada definisanim nacionalnim interesima. Ovakva polazna osnova bi svakako bila podobna da stvori određene nedoumice koje su, čini se, u izvesnoj meri marginalizovane u našoj istorijskoj nauci. Upravo su te nedoumice i predmet interesovanja autora, čija je namera da ovim tekstom samo postavi pitanja kojima bi u interesu i prošlosti, ali i sadašnjosti i budućnosti ovog naroda suštinski trebali da se bave istoričari. Pri tome, u duhu Bogišićeve opaske da se “ ne smije dozvoliti da istorija prava bude osuđena na vječnu nemogućnost da izađe iz zagušljive gomile pojedinosti i svakojakih slučajnosti”, autor će pokušati da, sa jedne strane pojednostavi i tamo gde je to moguće potpuno izbegne činjenice koje nisu u direktnoj vezi sa predmetom rada, dok će istovremeno nastojati da prikaže kontekst određenih okolnosti, koje, ma koliko banalno izgledale kada se posmatraju izolovano, ipak predstavljaju deliće mozaika za koji se čini da nije u potpunosti prepoznat od naše nauke kao poseban narativ. A to je spolja indukovani narativ podela koji se upravo od namesničke vladavine ustanovio kao konstanta u društvu i sve do današnjeg vremena predstavlja našu najveću slabost i glavni mehanizam spoljnih uticaja na državu i društvo.
Okolnosti pod kojima je izvršen atentat- slučajnosti ili planirani akti?
Ubistvo Kneza Mihaila 29.maja 1868.godine verovatno predstavlja jednu od najvećih tragedija koje su pogodile mladu srpsku državu i u značajnoj meri, ako ne direktno uzrokovale a ono odredile trasu budućih stradanja. Ovaj događaj se od stane relevantnih autora sa pravom označava kao Topčiderska katastrofa. Mnoge okolnosti ubistva svakako jesu ostale u tami i tu uglavnom nema spora. Čini se, međutim, da nedostaje argumentacije pa čak i polaznih premisa u pogledu političke pozadine ubistva.
Atentat je organizovan od strane beogradskog advokata Pavla Radovanovića, po političkom uverenju republikanca. Neposredni izvršioci su bili njegova braća Đorđe i Kosta Radovanović, bivši sudija Lazar Marić i trgovac Stanoje Rogić. Mada je čak 17 lica streljano povodom učestvovanja u zaveri, i danas je otvoreno pitanje ko je osim ove petorice u zaveri zaista i učestvovao i dalje od toga, da li je neko od lica iz tadašnjeg državnog vrha takođe bio deo grupe koja je isplanirala i izvršila atentat. Pokušaj da se za ubistvo kao glavni organizator označi knez Aleksandar Karađorđević i usput porodica Nenadović, najverovatnije je politički spin, koji je u dobrom delu diktirao kasniji kurs unutrašnje i spoljne politike Srbije, mada ne treba zaboraviti i to da su neki akteri u događajima kao organizatora označavali liberale[1] i videli rusku pozadinu zavere, a drugi čak i Otomansku imperiju kao podršku atentatu.[2] Istina je međutim da je Austrougarska najviše profitirala i iz Topčiderske katastrofe ali i iz kasnije podele uloga na srpskoj političkoj sceni.
Sam istorijski trenutak u kome se desilo ubistvo kneza je veoma značajan. Srbija se, naime, pripremala za nenasilno preuzimanje Bosne i Hercegovine, za koje je sam knez izvršio gotovo potpunu diplomatsku pripremu. U to vreme Rusija još uvek nije isključena iz zone uticaja na ovim prostorima, a ubistvom kneza i političkim događajima koji su nakon toga usledili, pretrpela je ogroman diplomatski poraz.[3] U igri velikih sila sa tako značajnim ulozima, teško je ne pretpostaviti su braća Radovanović izmanipulisani i jednokratno iskorišćeni za atentat. Nakon smrti kneza, vlast su klasičnim vojnim udarom uzurpirali Milovoj Petrović Blaznavac i Jovan Ristić, koji su kasnije čistom prinudom i postali namesnici. Sam atentat umnogome ima sličnosti sa atentatom koji se 135 godina kasnije desio ispred Vlade i u kome je stradao tadašnji premijer Srbije Zoran Đinđić. I u jednom i u drugom slučaju, iako logistika za ubistvo nije izostala, prevrat nije ni pokušan. I u jednom i u drugom slučaju, odmah po ubistvu, ispostavilo se da policija od ranije ima operativna saznanja ko je to učestvovao u atentatu.[4] Veoma je sličan i istorijski trenutak, prekid unutrašnjih i spoljnopolitičkih planova, profil ličnosti koje su u karijernom smislu profitiralie. Na kraju, tu su i masovna hapšenja kao pokušaj da se javnosti pošalje poruka snage od onih koji su izvršioce gotovo promptno otkrili.
Nakon atentata, ostala su mnoga pitanja na koja nikad nije dat odgovor. Primera radi, zašto se Đorđe Radovanović odmah nakon ubistva uputio u austrougarsko poslanstvo[5] i da li je to u vezi sa činjenicom da je jedan od pištolja kojima je atentat izvršen, a koji očigledno nije mogao biti kupljen, bio popularan kod austrougarskih viših oficira[6]. Konačno i sam Kalaj[7] u svom dnevniku priznaje da postoji mogućnost je atentat organizovan u sadejstvu sa austrougarskim agentima. Zbog čega je Blaznavac[8] toliko rizikovao[9] samo da bi obezbedio da presto preuzme Milan? Da li je ženidba Blaznavca sa Katarinom Konstantinović[10] korak ka ostvarenju njegovih ambicija da se domogne prestola, posebno kad se ima u vidu činjenica da je on sam tvrdio da je vanbračni sin Kneza Miloša?[11] Da li je u vezi sa ovim i njegova prerana smrt, odnosno u kojoj meri su tačne priče da je Blaznavac pokušao da otruje Kneza Milana pa je na upozorenje Katarine tada Blaznavac, bio primoran da sam popije otrovanu kafu ili je pak smrt uzrokovalo saznanje da je Blaznavac toliko potpao pod Ristićev( ruski) uticaj, da je čak pratio kneza Milana na prvo putovanje u Rusiju i da je na taj način poslao poruku Beču da se na njega više ne može računati? Koja je sudbina dokumenata pronađenih kod Blaznavca nakon njegove smrti, koja su za vreme austrougarske okupacije odneta iz Srbije, a za koje je lično kralj Milan tvrdio da su jednako zaprepašćujuća i opasna da bi bila obelodanjena ? Na šta je tačno mislio Milan Piroćanac[12] kada je 1896.godine zahtevao istorijsku reviziju procesa povodom ubistva kneza Mihaila.[13] Konačno, da li je Blaznavac bio korisni pion u nečijim rukama, koji je izazivao i upravljao događajima, od kojih su najvažniji atentat na kneza, radikalna promena spoljne i unutrašnje politike od strane Namesništva, a posebno zataškavanje političke pozadine atentata i donošenje Namesničkog ustava, a da pri tom nije imao sposobnost da shvati posledice svog delanja?
Sva ova pitanja su itekako značajna posebno u svetlu događaja koji će uslediti. Analiza Slobodana Jovanovića[14] o ulozi Blaznavca u vojnom udaru kojem je Milan doveden na presto[15], i ništa manje, odnosa Beča prema namerama kneza Mihaila da mirnim putem preuzme vlast nad Bosnom, iako brilijantna ipak nije zaključena. Razlog ovome može biti nezgodan položaj u kome se autor nalazio pre svega zbog istorijske uloge njegovog oca koji je bio jedan od značajnih aktera svih ovih događanja[16]. Iako usled protoka vremena i ogromnih uništenja arhivske građe i pisanih dokaza, kako od strane vlasti tako i od strane okupatora u dva rata, neka pitanja ne mogu biti do kraja rasvetljena, neka druga se mogu učiniti nespornim. Jedno od njih je priznanje o prethodnom postojanju plana Blaznavca i Ristića da nakon ubistva kneza na vlast dovedu Milana, koji su ova dvojica učinila pred članovima Trgovačkog odbora, a o čemu svedoči Čedomilj Mijatović[17]. Ovaj bizarni događaj[18], koji jednako dobro oslikava limite Blaznavca i samouverenu sujetu Mijatovića, ne ostavlja sumnju u pogledu umešanosti Ristića i Blaznavca u Topčidersku katastrofu[19]. Jedino što je diskutabilno je stepen krivice i uloga koju su u tome imali, ali je jasno da bi u bilo kom modernom društvu ovakvo priznanje moralo biti smatrano osnovanom sumnjom o izvršenom delu, mada događaji u Srbiji početkom dvehiljaditih ne ukazuju da bi dovele i do adekvatne reakcije tužilaštva.
Politički, Namesništvo koje je de iure i de facto uzurpiralo vlast, uspelo je da se liberalima prikaže manjim zlom od konzervativaca i da na taj način obezbedi podršku. Istovremeno, potpuno je neutralisalo sve one konzervativce koji bi mogli imati neku značajniju ulogu u kreiranju spoljne politike.[20] U svakom slučaju, misteriju atentata dodatno je produbilo neuobičajeno brzo donošenje Ustava iz 1869.godine.
Da li treba isključiti mogućnost da je knez Mihailo ipak ostavio testament?
Iako je i sam knez Mihailo imao nameru da za svoje vlade donese i usvoji novi ustavni tekst, to se nije dogodilo, između ostalih razloga i zbog izostanka podrške velikih sila[21] ali i zbog prerane smrti kneza. Međutim, Nacrt ustava koji je izrađen početkom 1868.godine[22] po nalogu kneza[23] i koji zbog veoma intenzivnih diplomatskih aktivnosti i velikih planova za proširenje Srbije u toj godini[24] i nije mogao biti prioritet[25], baca svetlo na viziju i pravce budućeg državnog uređenja. U tom smislu posebno su interesantne odredbe koje su suštinski izmenjene Namesničkim ustavom a odnose se na nasleđivanje prestola i ulogu Namesništva. Iz samih odredbi Nacrta proizilazi mogućnost da knez, koji je svakako bio svestan činjenice da nema zakonitog muškog potomka, mogućnost imenovanja naslednika vidi u usvojenju sina nekog drugog. Narodnoj skupštini je data nadležnost da u slučaju nemogućnosti nasleđivanja, izabere kneza. Sa druge strane, Namesništvo koje bi u slučaju smrti kneza bez naslednika privremeno vladalo, bilo bi sastavljeno od predsednika Državnog saveta, ministra pravde i predsednika Kasacije,[26] sa ciljem da sazove Narodnu skupštinu koja će zajedno sa Državnim savetom izabrati ustavno Namesništvo, sa mandatom od 3 godine. Ono što je međutim posebno interesantno je da Nacrt sadrži odredbu po kojoj u slučaju maloletstva kneza, u sastav Namesništva ulazi njegov najbliži srodnik koji ima 21 godinu. Analizirajući ove odredbe, čini se da je knez Mihailo u jednom trenutku imao u vidu naslednika koga bi usvojio kada za to dođe vreme. Dalje od toga, moguće je pretpostaviti da je knez imao u vidu i mogućnost da za života preda presto nasledniku, pri čemu bi obezbedio svoj uticaj i kontrolu kroz članstvo u Namesništvu. Pitanje koje je do danas ostalo nerazjašnjeno je koga je to sam knez planirao za naslednika, i ne manje važno, da li je i sam knez bio u nedoumici oko naslednika.
Ovde treba uneti jednu napomenu. Naime, po svedočenju Ilije Đukanovića, državnog savetnika i čoveka koji je bio blizak prijatelj i sekretar Petra I Karađorđevića[27] , kralj Petar je lično ispričao da je postojalo međusobno uvažavanje između kneza Mihaila i kneza Aleksandra Karađorđevića, te da je knez Mihailo u pismima knezu Aleksandru predlagao pomirenje dinastija pa čak i brak između Petra Karađorđevića i Katarine Konstantinović, kako bi deci iz ovog braka obezbedio dolazak na presto, ali da je kneginja Persida[28] osujetila tu ideju. Ove navode potvrđuje odbrana kneza Aleksandra na procesu u Pešti povodom optužbe za umešanost u ubistvo kneza Mihaila, tačnije branilac Aleksander Funtak.[29] Po izjavama savremenika[30], knez Mihailo je 1867.godine u prisustvu više lica objavio da je napisao testament i da je za naslednika prestola imenovao Petra Karađorđevića, a da sav novac ostavlja državi kao pripremu za rat. O ovom testamentu se pisalo naširoko i u tadašnjoj štampi i to za života kneza Mihaila, što ova svedočenja čini mogućim, pa čak i verovatnim. Teško je naime pretpostaviti da su listovi poput novosadske Zastave i Napretka ili bečke Debate[31], kojima se postojanje testamenta podrazumevalo sve to tek tako izmislili a da je reakcija sa druge strane u potpunosti izostala.[32]
Pitanje koje se otvara u vezi sa potencijalnim postojanjem testamenta, između ostalog treba posmatrati i u ustavnom okviru. Naime, u skladu sa Zakonom o nasleđivanju prestola iz 1859. godine, nasledno pravo prestola pripadalo je ne Obrenovićima, već Miloševim naslednicima. To bi značilo da su potencijalni naslednici prestola nakon ubistva kneza Mihaila bili, u prvom redu Mihailov vanbračni sin Velimir Todorović, a zatim i Milan Obrenović, ali samo pod uslovom da je prethodno usvojen od strane Mihaila. Jovanović u ovom značenju zakonske odredbe vidi razloge zbog kojih su najpre Skupština a zatim i Garašanin insistirali na tome da knez za života imenuje naslednika. I dok Velimira niko nije ni pominjao kao potencijalnog prestolonaslednika, velike sile, u prvom redu Austrougarska, insistirale su na tome da presto nasledi Milan. Petar Karađorđević je bio neprihvatljiv u prvom redu Andrašiju[33], i to zbog svoje bliskosti sa Rusijom i Ujedinjenom omladinom srpskom, dok je Milan kao mlad i slab prestolonaslednik bio favorit Beča[34]. Čini se da zakonski okvir za nasleđivanje prestola uopšte nije bilo pitanje relevantno ni za Beč a kamoli za kneza Mihaila, sve i da postojanje testamenta nije predstavljalo ključnu činjenicu kod određivanja ličnosti budućeg kneza[35]. Možda je i to osnovni razlog zbog koga postoji toliko različitih svedočanstava o nasledniku koga je knez Mihailo imao u vidu[36], od kojih su neka toliko očigledno neprirodno naglašena[37], da pre podsećaju na pokušaj opravdanja Milanovog dolaska na presto. Ono što se svakako čini najlogičnijim je da je sam knez Mihailo računao sa potomstvom sa Katarinom Konstantinović i da je Nacrt novog ustava išao upravo u tom pravcu, mada nije isključeno ni da je, svestan teškoća u vezi sa priznavanjem takvog braka[38] i istovremeno potpuno opčinjen ljubavnom vezom, bio spreman i na ustupanje prestola za života. U tom slučaju, izbor Petra Karađorđevića za naslednika bio bi itekako logičan državnički potez, posebno u okolnostima gde se kao prvi nacionalni interes postavlja proširenje Srbije na zapad.
Kome je odgovaralo da iza kneza Mihaila ne ostane testament?
Nakon smrti kneza, testament zvanično nije pronađen. I to je jedina tvrdnja koja se može smatrati činjenicom. Sve ostale pretpostavke u vezi sa testamentom, mogu imati logičku podlogu. Testament je, naime mogao biti sastavljen, pa neposredno nakon kneževe smrti i uništen od strane nekog lica iz neposrednog okruženja, kao što je mogao biti sastavljen pa uništen od strane samog kneza. Moglo se takođe desiti i da testament nikada nije ni sačinjen. Šta je od svega ovoga najverovatnije, pre je pitanje ugla posmatranja i izvesnih predubeđenja, nego logičkog povezivanja činjenica. Upravo iz tog razloga, rasprave radi, smisleno je postaviti pitanje ko bi to bio u stanju da se odluči na jedan tako riskantan i beskrupulozan potez, kakav je uništenje postojećeg testamenta, a da pri tom za to ima nesporan lični ili neki drugi interes? Čini se da se odgovor na ovo pitanje sam po sebi nameće: Milivoje Petrović Blaznavac.
Zašto Blaznavac? Najpre zato što je svoju karijeru izgradio na istom takvom riskantnom, drskom i nemoralnom gestu. Naime, za vreme Vučićeve bune, Blaznavac koji je tada služio kod gospodar Jovana Obrenovića, spalio je naredbu načelnicima čačanskog i užičkog okruga da krenu u pomoć knezu Mihailu. Za ovo je kažnjen od gospodar Jovana sa 50 batina, ali je zato nakon Vučićeve pobede upravo na tome i profitirao- dobio je premeštaj za Beograd i otvorena vrata za napredak u karijeri.[39] Ništa manje drzak potez nije bio ni saučestvovanje u zatvaranju kneza Miloša u Zagrebu, čije je poverenje zadobio u Beču kao njegov čitač novina, da bi ga zatim skrenuo u Zagreb, gde je Miloš hapšen a Blaznavac je za to dobio novac. Slobodan Jovanović je na stanovištu da se Miloš zatvora oslobodio bez volje Blaznavca, a da se pitao Blaznavac “ ko zna šta bi sve sa njim bilo”. [40] Blaznavac je dakle bio čovek koji je svojim činjenjem u prošlosti već pokazao da bi uništenje testamenta bila sasvim prirodna radnja, svojstvena njegovoj ličnosti, u ostvarivanju ličnih interesa. Ostaje da vidimo koji bi to interese zaštitio Blaznavac da je nekim slučajem uništio testament.
I ovde je odgovor logičan. Da je nekim slučajem za prestolonaslednika testamentom određen Petar Karađorđević, koja bi bila sudbina Blaznavca? Da li bi knez Petar dopustio da nekad vatreni branilac dinastije Karađorđević i bivši ađutant njegovog oca i dalje ostane tako uticajna ličnost u državi? Da li bi knezu Petru bilo prihvatljivo da osoba koju je njegov otac pokušao da ubije jer se navodno približio jednoj od njegovih sestara, ponovo promeni stranu i od Obrenovićevca postane Karađorđevac? Da li bi Petar ili bilo koji drugi naslednik prestola dopustio da odgovornost Blaznavca kod samog Mihailovog ubistva ostane neistražena? Jedno je sigurno: Blaznavac je svoj položaj dugovao uticaju Anke Konstantinović na kneza[41], a sa Ankinim ubistvom ta veza je prekinuta. Sve i da je atentat bio neuspešan, teško je poverovati da bi se Blaznavac održao na poziciji. Povezan sa atentatom ili ne, Blaznavac nije imao drugi izbor do da obezbedi da presto preuzme neko ko bi bio pod njegovom kontrolom. Na stranu to što su se njegovi interesi poklopili sa interesima Austrougarske, a poznato je da je Blaznavac bio čovek koji bi zbog ličnih interesa bio spreman i na najbestidniju izdaju državnih i nacionalnih interesa. Činjenica da je 1859. godine poslao predlog Osman-paši u Beogradsku tvrđavu da se Obrenovići proteraju i Turska ponovo zauzme Srbiju, kao što je činjenica da je knez Mihailo za to znao i da je upravo zbog toga dugo odbijao Garašaninov predlog za Blaznavac postane ministar.[42] Čini se da su biografija i lični profil Blaznavca sami po sebi bili garancija da bi Blaznavac bez sumnje uništio testament, samo kad bi bio u prilici da to učini. Da li se to zaista i dogodilo, istorija verovatno nikada neće potvrditi.
O Ustavu
Gotovo da je u pravničkim krugovima opštepoznato da je Namesnički ustav u Srbiju uveo ako ne parlamentarizam a ono podlogu za njegovo uspostavljanje, pre svega kroz novu ulogu i ovlašćenja Narodne skupštine. On predstavlja zajednički interes liberalne inteligencije i ambicija Namesništva i ako je u smislu društvenog napretka nesporno na liniji progresije, pitanje je da li se njime definiše državni interes[43].
Ustav ne samo da je donet u nevreme, već je njegovim donošenjem sprečeno da pod okriljem Turske i posledično Engleske, dođe do ujedinjenja tadašnje Srbije i Bosne i Hercegovine u jednu vazalnu državu. Sam po sebi, sve i da je uveo savršeni sistem, Ustav je u tom trenutku bio karta za pogrešan pravac u kome se Srbija de facto stavila u poziciju da u spoljnoj politici mora da bira između interesa Austrougarske, sa jedne i interesa svih drugih velikih sila sa druge strane. On je suzio manevarski prostor Turskoj u odnosu prema Srbiji i doveo do direktne konfrontacije bez mogućnosti dogovora koji bi bio u obostranom interesu. Istovremeno, on je Rusiju postavio u krajnje nepovoljnu poziciju prema interesima Srbije. Njime je u potpunosti neutralisana sva diplomatska aktivnost kneza Mihaila u odnosu na Bosnu i Hercegovinu. Može se reći da su namesnici ovim, svesno ili nesvesno, u potpunosti zatvorili sav prostor za Srbiju koji je tada postojao u kalkulaciji interesa velikih sila.
Osim toga, ovakav ustav za to vreme nije imao nikakav legitimitet, pošto u njegovom donošenju nije učestvovao ni knez ali ni narod. Nikoljski odbor koji je pripremio ustavni tekst predstavljao je forum interesnih grupa, a ustavotvorac je bilo Namesništvo koje je na ovaj način potpuno uzurpiralo suverenost. Kad se uzme u obzir da je Blaznavac u potpunosti kontrolisao Narodnu skupštinu i diktirao njene odluke[44], jasno je da je ovaj ustav u pogledu legitimiteta i legaliteta pri donošenju nazadniji čak i od Turskog ustava, koji jeste bio nametnut ali je bar prihvaćen od suverena, njegovom slobodnom voljom.
Drugi, možda i važniji razlog zbog koga se ovaj ustav ne može smatrati legitimnim je pogodba između Blaznavca i Beča, sklopljena najkasnije u vreme formiranja Namesništva, uz posredovanje Kalaja[45], mada postoje indicije da se to desilo i ranije[46]. Blaznavac je naime obećao isključenje ruskog uticaja i oslanjanje Srbije na Austrougarsku, pa je očekivano odmah nakon Nikoljskog odbora usledila čestitka Andrašija Namesništvu za reforme koji nameravaju da sprovedu. Kalaj je ovu reformu ocenio kao za njih korisno bavljenje unutrašnjim pitanjima umesto spoljne politike[47]. Naravno da je to izazvalo i negativnu reakciju Rusije, ali bez suštinskog efekta. Iz ovoga proizilazi da je suštinski razlog za donošenje Ustava u biti politička poruka velikoj sili koja je Topčiderskom katastrofom suštinski preuzela inicijativu u Srbiji. A ta poruka nije ništa drugo do, doduše oročeno ali ipak zaklinjanje na vernost od strane u tom trenutku najuticajnije političke figure, Milivoja Blaznavca.
Dalje, od toga, Namesnički ustav je donet kršenjem Zakona o Narodnoj skupštini koji je zabranjivao donošenje ustava kada je knez maloletan, pa on ni u formalno-pravnom smislu nije donet u skladu sa zakonom. Iako se često pominje da su iza donošenja ustava stajali pragmatični razlozi, koji se ogledaju u zaštiti interesa dinastije Obrenović i zaštite interesa Srbije, jer Turska imala nameru da imenuje svog predstavnika kao vrhovnog gospodara u Srbiji, zaštiti od novog državnog udara koji bi sprovele pristalice Karađorđevića i sl.[48] ovakvo gledište je podložno brojnim kritikama. Kad se imaju u vidu tadašnje okolnosti a pre svega ponašanje Blaznavca i Ristića, teško je poverovati da su i jedan i drugi uopšte razmišljali dalje od ličnih interesa, a ti interesi su se završavali na stvaranju uverenja u javnosti da iza ubistva kneza stoji Aleksandar Karađorđević. Sve pojedinosti sa suđenja kneževim ubicama, uključujući i odbijanje da se peštanskom sudu dostave spisi za postupak koji je tamo vođen kao i prenošenje spisa u Dvor sa obrazloženjem da su spisi predmeta izgoreli itd., predstavljaju okolnosti[49] koje potvrđuju pretpostavku da su namesnici itekako imali šta da sakriju od javnosti. Sprečavanje mešanja Turske ustavnim promenama, kojima se pri tom menja ni manje ni više do Turski ustav je toliko neubedljivo, da i ne zaslužuje detaljniju raspravu. Isto bi se mogli reći i za argument da je u pitanju bilo sprečavanje državnog udara ustavom, pošto bar autoru ovog teksta nije poznat sličan događaj iz prakse. Ovo tim pre što je državni udar već izvršen i to od stane Blaznavca. Verovatnije je da je Blaznavcu Ustav bio ništa drugo do korak ka svom cilju, a to je preuzimanje kneževske titule, a Ristiću osnov za pozicioniranje i tek sekundarno, implementaciju određenih činovničko-liberalnih vrednosti, koje Blaznavca svakako nisu interesovale. Zato je samo donošenje ustava pre kompromis ove dvojice, nego što je kompromis političkih činilaca. Činjenica da su Blaznavac i Ristić, veštim političkim manevrom pridobili liberale pa čak i neke konzervativce, iako značajna za legitimitet uzurpiranog Namesništva, ipak nema direktne veze sa prihvatanjem nametnutog ustava. Počevši od samog održavanja Skupštine u Kragujevcu koja je pod prisilom potvrdila izbor kneza i Namesništva[50] pa sve do formiranja i zaključenja rada Nikoljskog odbora, obrazac je bio isti-svi organi vlasti su jednostavno ispunjavali ono što se od njih zahtevalo.
U prilog prethodnim napomenama ide činjenica da je Namesničkim ustavom je po prvi put uveden politički spin i satanizacija političkih protivnika, sa gubitkom izbornog prava. Naime, u članu 10 Ustava, propisana je zabrana za porodicu i potomstvo Karađorđevića da budu izabrani za kneza, jer je „na njih bačeno prokletstvo narodno“. Jasno je da je ova odredba posledica pokušaja Blaznavca i Ristića da za atentat okrive Aleksandra Karađorđevića i na taj način usmere politički narativ u određenom pravcu. Uostalom, ona je samo deo iz arsenala političkih oružja kojima je u to vreme zasipana javnost. Problem je, međutim što se obrazac podela, formalno-pravno ustanovljen upravo ovim ustavom ne samo ustanovio već i učvrstio u jednoj državi koja je i pre sticanja formalne nezavisnosti od Turske, uveliko bila kontrolisana od strane Austrougarske. Još veći problem je to što je taj obrazac u svojoj primeni u budućnosti izazvao neslućene katastrofe i za državu ali i za srpski narod.
Posebno mesto vojske u Ustavu bi takođe bilo u skladu sa prethodnim pretpostavkama. Čini se da su odredbe o vojsci[51] iz Namesničkog ustava daleko čvršće od onih koje sadrži Ustav iz 1888.godine i da već na prvi pogled oslikavaju viziju koju je o vojsci imao upravo Blaznavac.[52] Odredba člana 35 Ustava po kojoj se vojska ne može smanjivati, kao i odredba člana 36 po kome se vojska ne može dogovarati i po kojoj se skuplja samo po naredbi starešina, očigledno oslikavaju ne samo intencije ustavotvoraca već i njihovo ponašanje u vreme kada je Namesništvo preuzelo vlast. Ne treba zaboraviti da je upravo svojim naredbama vojsci neposredno nakon ubistva kneza, Blaznavac preuzeo najpre inicijativu, a zatim i ključnu ulogu u aktu nasilnog preuzimanja vlasti. Može se reći da je Namesništvo i crpelo svoju moć iz dogovora Blaznavca i Hristića, odnosno iz potpune kontrole nad vojskom i policijom, pa da je smisao ovako koncipirane uloge vojske, očuvanje tog vrednog resursa pod onim uslovima i na onaj način koji je već jednom poslužio svojoj svrsi.
Interesantno je da je Ustav, uz odredbu o prokletstvu Karađorđevića, sadržao i odredbu po kojoj pravozastupnici( advokati) ne mogu biti birani za poslanike, osim ukoliko nisu knežev izbor. [53] Ova odredba je bila plod čistog populizma, kojom je inače neomiljena advokatska profesija suštinski kažnjena zarad podilaženja članovima Skupštine, koji su suštinski dali naknadni i tom trenutku preko potrebni legitimitet nezakonitom ponašanju namesnika. To je jedna od retkih odredbi[54] koje su usvojene od same Skupštine i koje nisu bile integralni deo ustavnog predloga.
Na liniji sa tim naknadnim legitimitetom je član 56 Ustava, koji daje mogućnost knjazu da u slučaju da je “ zemaljska bezbednost, bilo spolja, bilo iznutra u velikoj opasnosti” knjaz može doneti naredbe sa zakonskim dejstvom, koji će kasnije biti dati na odobrenje Narodnoj skupštini. Iako ovaj institut suštinski podseća na vanredno stanje, te iako smo čak u novijoj istoriji Srbije imali priliku da vidimo kako izgleda pozakonjenje akata koji nisu zakoni[55], ovo ipak nije taj slučaj. Čini se da ovakva formulacija pre otvara mogućnosti Ministarskom savetu da radi zaštite “zemaljske bezbednosti”, predloži određena akta koja će privremeno zameniti zakone, ali ne i visinu poreza. Kalkulacija namesnika da će im ovakva mogućnost biti potrebna u narednom periodu, ne može se isključiti kao mogući ratio ove ustavne odredbe. A da bi tako nešto bilo opšteprihvatljivo, Skupštini se morala ostaviti apsolutna nadležnost u određivanju poreza.
U suštini, ostale odredbe, kao i ceo ustavni koncept predstavljaju Ristićevu viziju politike kodifikovanu u krugu porodice.[56] To u biti nije čak ni politika liberala, već politika činovništva sa nakalemljenom Narodnom skupštinom, kao što u svojoj kritici dobro primećuje Svetozar Marković.[57] Ustav omogućava ministrima potpuno kontrolu nad radom Skupštine, a sistemski zakoni to potvrđuju[58]. Skupština, iz koje su isključeni činovnici i advokati, osim svakog trećeg poslanika koga imenuje knez iz redova inteligencije, predstavlja ništa drugo do mehanizam preko koga Namesništvo ostvaruje svoje interese. Naizgled date slobode su toliko ograničene, da ih u praksi gotovo da nije bilo. Srbija je dobila činovnički sistem, koji je pogodovao velikim silama i ličnim ambicijama prosečnih državnika. To je pre bila Ristićeva vizija o očuvanju sopstvene pozicije u državnom vrhu, nego vizija budućnosti Srbije. Jer da se o tome mislilo, Ustav ne bi ni bio donet.
Ima međutim autora, poput Petrova, koji smatraju da je Namesnički ustav “pokušaj da se fragmenti nacionalnog bića ispolje u pojedinim načelima tadašnje evropske ustavnosti”, insistirajući pri tom na njegovom reformskom kvalitetu a posebno “postavljanju temelja moderne predstavničke demokratije”. Ako se moderna predstavnička demokratija definiše kao prisila vojne sile nad ustavotvornom skupštinom, kršenje zakona prilikom donošenja ustava, zaštita ličnog interesa i konačno gubitak geopolitičke pozicije zemlje iz koje je moguće zaštititi nacionalne interese, onda nema razloga da se sa tim autorima ne složimo. Interesantno je da se tom prilikom izostavlja svaka paralela sa radnim tekstom ustava koji je izradio isti Radivoje Milojković, samo po nalogu Kneza Mihaila i koji nije donet jedino zbog činjenice da je novi ustav na listi državnih prioriteta bio poprilično nisko. Sa druge strane, preterani značaj se daje sporednim karakteristikama( originalan, moderan u izrazu i sl.) dok se istovremeno potpuno zanemaruje činjenica da gotovo nijedan značajan “moderni” institut nije zaživeo u praksi. Bez namere da na bilo koji način umanjimo značaj ovih razmatranja, moramo da primetimo da iza svakog ustava stoji državnost. I da je ovde suštinski postojao izbor između veće države sa autokratskim ustavom koji se primenjuje i menja kad za to dođe vreme i manje države koja je prihvatila moderne institute koje doduše nikada nije primenila. Namesnici su se odlučili za ovo drugo, mada oni nisu mogli znati koje će sve neslućene tragedije za narod, pre svega u Bosni i Hercegovini ali i šire, nastupiti samo zato što je politika kneza Mihaila prekinuta ustavnim igrokazom. Savremenici, za razliku od namesnika bi to morali imati u vidu.
Zaključna razmatranja
Imajući u vidu okolnosti pod kojima je donet, Namesnički ustav se može nazvati političkim potezom Blaznavca i Ristića, kojim su sa jedne strane uspeli da učvrste uzurpiranu vlast i istovremeno stvore priliku za veliku diplomatsku pobedu Austrougarske nad Rusijom, nakon čega Rusija nikada više nije mogla imati onu ulogu koju je do tada imala na Balkanu, ali i nad Turskom, kojoj je sužen spoljnopolitički prostor. Koja je tačno bila uloga ove dvojice ministara u samom ubistvu kneza, teško je reći ali postoje ozbiljne indicije da su nakon atentata uspeli da promene politički tok u Srbiji i to ne samo u pogledu ličnosti naslednika prestola i trenutne spoljne politike, već i u smislu stvaranja podloge za dalje uticaje Beča, koji su kulminirali novom generacijom sebi dovoljnih političara kojima je državni i nacionalni interes bio u senci sopstvenog ega, a tapšanje po ramenu sa carskih dvorova vrhunski ideal. Na taj način stvorena je baza za potpisivanje Tajne konvencije 1881.godine. U atentatu i namesničkoj vladavini, u konačnom i u činu donošenja Ustava u pogrešnom trenutku, treba tražiti uzroke svih kasnijih tragedija, počev od Majskog prevrata, preko posledica dva svetska rata pa sve do komadanja jednog naroda i stvaranja novih, međusobno sukobljenih nacija. Lična ambicija ljudi koji nisu bili u stanju da prepoznaju i u korist države i naroda iskoriste istorijski trenutak u kome su živeli, posejala je seme mržnje, na kome je kasnije izgrađena politika podela, koja se i danas sprovodi. Ustav je samo poslužio toj svrsi, kao sredstvo ne i cilj. Srbija se dezorijentisala i iz toga stanja do danas nije izašla. Upravo su ovi događaji ilustracija istine da apsolutistička vladavina sposobnog državnika posvećenog interesima države i naroda često predstavlja bolji model vlasti od onog koji oličavaju prosečni karijeristi koji se državom i narodom brane od kompleksnih geopolitičkih okolnosti i obećanja datim velikim silama koje su ih na vlast dovele, sve pod parolom demokratije i modernih društvenih tekovina.
Vojin Biljić
[1] Nikola Hristić je smatrao da su organizatori Stevča Mihajlović i Mitropolit Mihailo
[2]Poput Ristića, doduše u kasnijim radovima
[3]Car Aleksandar II je povodom ubistva napisao sledeće: “ Najteže vreme preživljavamo sada na istoku.Potrebno je mnogo veštine, opreznosti I sreće da se izađe iz sadašnje kritične epohe”; u tom smislu D. Leovac, Srbija i Rusija za vreme druge vladavine kneza Mihaila( 1860-1868), Beograd, 2015, str. 291
[4] U tom smislu N. Hristić, Memoari
[5] I. Đukanović, Ubistvo kneza Mihaila, događaji o kojima se nije smelo govoriti
[6] D.Leovac
[7] Venjamin fon Kalaj, u to vreme (austro)ugarski poslanik( ambasador) u Beogradu
[8] Milivoje Petrović Blaznavac, ministar vojni i vodeća ličnost Namesništva.
[9] Činjenica je da je Blaznavac suštinski izveo vojni udar i da je vojska obezbedila da Milan preuzme presto; detaljnije kod S. Jovanović, Druga vlada Miloša i Mihaila
[10] Kćerka Anke Konstantinović, uticajne rođake kneza Mihaila, u koju je knez bio zaljubljen; preživela atentat i samo tri meseca kasnije se udala za Blaznavca
[11] Majka Milivoja Blaznavca je služila pri Miloševom haremu
[12] Predsednik naprednjačke vlade i dugogodišnji oponent Jovana Ristića
[13] Ovo pismo je Piroćanac uputio Stojanu Novakoviću, koji ga je zvanično 20.januara 1896.godine prosledio ministru unutrašnjih dela Dimitriju Marinkoviću
[14] Druga vlada Miloša i Mihaila, Beograd, 1933
[15] Posebno deo analize koji se odnosi na pridobijanje Nikole Hristića u svojoj nameri da ojača poziciju
[16] Vladimir Jovanović, otac Slobodana Jovanovića je čak optužen da je učestovao u organizaciji ubistva, ali je oslobođen od optužbi.U dokumentaciji organizatora Pavla Radovanovića, bio je predviđen za ministra spoljnih poslova u vladi koja bi bila formirana nakon ubistva kneza. Kasnije je bio jedan od prvaka naprednjaka, čija je vladavina obeležena austrofilskom politikom, a krupni događaji u kojima su naprednjaci učestvovali, poput Tajne konvencije, promena u obrazovanju, obračunima sa crkvom i sl, umnogome su imali veoma negativne posledice po državu i narod
[17] Jedna od najznačajnijih ličnosti naprednjačkog režima i ključna figura u događajima koji će definisati odnose u narednom veku.
[18] Č. Mijatović, Uspomene balkanskog diplomate, Beograd, 2017
[19] Mijatović opisuje sastanak Blaznavca i Ristića sa trgovcima, gde je u opuštenom razgovoru Blaznavac izjavio da je na glasine da će knez Mihailo biti ubijen, razmišljao o daljim koracima i odlučio da se na vlast odmah dovede Milan, a da je Ristić podržao tu njegovu ideju; treba imati u vidu da je ovo svakako ublažena verzija događaja pošto ona u biti predstavlja Mijatovićevu ogradu od stava Trgovačkog odbora čiji su predstavnici bili zgroženi ovim izjavama i zbog toga su napustili sastanak. Mijatović je nakon sastanka, u svojstvu sekretara sastavio obaveštenje kojim se ogradio od Trgovačkog odbora, izneo u javnost da su članovi odbora pogrešno razumeli namesnike i za to bio nagrađen promptnim unapređenjem i diplomatskom karijerom.U vreme ovog događaja, Mijatović je imao 27 godina.
[20] Sklanjanjem Garašanima, pridobijanjem Hristića itd.
[21] Po svedočenju Nikole Hristića, najodanijeg i verovatno najpouzdanijeg činovnika tog vremena, Gorčakov je savetovao knezu da zbog Porte ne menja Turski ustav, već da zakonima izmeni državno uređenje što je on i prihvatio; u tom smislu Nikola Hristić, Memoari 1840-1862, Beograd, 2006, str.359
[22] J. Prodanović, Ustavni razvitak i ustavne borbe u Srbiji, Beograd 1936, str.151-161
[23] Tekst Nacrta izradio je Radivoje Milojković, predsednik Apelacionog suda, kasnije ministar policije
[24] Misli se na pripremne radnje Kneza Mihaila za preuzimanje Bosne i Hercegovine.
[25] Po rečima Nikole Hristića“…ovo Ustavno pitanje smo morali odložiti da bi ga izneli i uveli tek po oslobođenoj i uveličanoj Srbiji, ako bi nam sreća prinela..:“
[26] J. Nicović, Ustavni razvoj Srbije 1804-2006, Beograd, 2007, str. 105
[27] I.Đukanović, Ubistvo kneza Mihaila i događaji o kojima se nije smelo govoriti, Beograd, 1935
[28] Supruga kneza Aleksandra, inače unuka Jakova Nenadovića i Mladena Milovanovića
[29] List Zastava br.19 od 12. februara 1869
[30] Okružni načelnik Dević, koga citira Đukanović
[31] Đukanovic, cit.
[32] Povodom verodostojnosti ovih događaja vođena je ozbiljna javna debata između Ilije Đukanovića i Slobodana Jovanovića i mada je dobrim delom bila lična i ticala se uloge Vladimira Jovanovića, oca Slobodana Jovanovića, čini se da Đukanovićeva argumentacija uverljivija
[33] Grof Julius( Đula) Andraši, predsednik ugarske vlade i ministar spoljnih poslova Monarhije i ujedno patron tadašnjeg poslanika u Srbiji, Venjamina fon Kalaja
[34] U tom smislu S. Rajić, Spoljna politika Srbije, između realnosti i očekivanja, Beograd, 2015, str.68
[35] I po zakonu je testament je imao odlučujuću ulogu u izboru naslednika
[36] Od Petra Karađorđevića, preko Milana Obrenovića pa sve do crnogorskog kneza Nikole Petrovića, cit. Rajić; ne treba u potpunosti isključiti i mogućnost da je prelazak u pravoslavlje Velimira, rođenog kao Vilhem bilo upravo stvaranje mogućnosti da u jednom trenutku postane zakoniti sin i samim tim naslednik prestola
[37] Poput svedočenja Nikole Hristića, u prilogu Memoara
[38] Zbog rodbinskih veza sa Katarinom
[39] Slobodan Jovanović, Vlada Milana Obrenovića , str. 2
[40] Kao prethodno
[41] Blaznavac je naime za razliku od Garašanina podržavao brak kneza Mihaila i Katarine Konstantinović
[42] Slobodan Jovanović, Vlada Milana Obrenovića, str.10
[43] Iz najmanje dva razloga, zanemarićemo činjenicu da samo samostalno donošenje Ustava koji nije dar sultana, predstavlja korak napred ka zaokruživanju nezavisnosti Srbije. Prvi je u tome da bi samostalni ustav svakako bio donet i da nije bilo realno očekivati da bi bilo koji ustavotvorac konsultovao Portu radi izrade nekog novog hatišerifa, posebno ne u situaciji kada je velikim silama pre bilo u interesu da se Srbija ustavno zaokruži u granicama koje već ima nego u granicama koje bi mogla da ima. Drugi se sastoji u otvorenom pitanju da li je Ustav donet u nevreme i da li je politički pametnije bilo igrati na kartu ujedinjenja sa Bosnom, pošto je Turskoj bila prihvatljiva opcija takvog ujedinjenja pod uslovom da obe teritorije ostanu u vazalnom statusu.
[44] O tome detaljnije S. Jovanović, Druga vlada Miloša i Mihaila
[45]Kao prethodno
[46] U tom slučaju bi postojala direktna umešanost Blaznavca u atentat i perspektiva ovog događaja bi imala u potpunosti spoljno-politički karakter
[47] S. Jovanović, Vlada Milana Obrenovića, Beograd, 1934
[48] M. Radojević, Institut za političke studije, Politička revija, Jedan ogled o razvoju srpske ustavnosti- Namesnički ustav, Beograd,2010, str. 466
[49] Detaljnije o tome I. Đukanović
[50] U vreme dok se Skupština održavala, u neposrednoj blizini se nalazilo oko 1600 naoružanih pripadnika vojske, koji su time poslali jasnu poruku kakva se odluka mora doneti
[51] Članovi 35-37
[52] Detaljnije o tome S. Jovanović, Druga vlada Miloša i Mihaila
[53] Član 48
[54] Uz odredbu člana 53 kojom se Skupština izborila da Knez po predlogu same Skupštine postavlja predsednika i potpredsednika, umesto Vlade, što je bio inicijalni predlog
[55] Misli se na zakone kojim je Narodna skupština nakon okončanja vanrednog stanja u leto 2020.godine Vladi dala mogućnost donošenja akata iz zakonske materije, sa dejstvom zakona
[56] Radivoje Milojković koji je bio Ristićev pašenog i zet čuvenog Hadži Tome je imao značajnu ulogu u izradi ustavnog teksta, da bi u ulozi ministra policije, pokazao kako izgleda kad čovek krši one norme koje je lično napisao.
[57] D. Jevtić, D. Popović, Pravna istorija jugoslovenskih naroda, Beograd, 1994
[58] Zakon o izborima, Zakon o štampi I sl.